Da, “Cevasta zvona” se s pravom smatraju jednim od najvažnijih albuma roka. Takođe s pravom i značajnom simfonijom rok-muzike. Međutim, uvek ima neko ali… Ali, nedovoljno je onih koji veruju u to.
Jedna od ploča koju sam kao tinejdžer držao sa strahopoštovanjem je “Tubular Bells” Majka Oldfilda (Mike Oldfield). Danas, kad sam prevalio “odgovor na sva pitanja” imam još veće poštovanje prema ovom vrhunskom muzičkom delu. Nemam nameru da ovim redovima bilo koga ubeđujem u bilo šta, želim samo da pozovem na ponovno i ponovno pažljivo preslušavanje. A potom, biću zahvalan na svakom komentaru koji ostavite ako ste s pažnjom, ušiju otvorenih i uma prijemčivog, zaista poslušali kompoziciju koju je stvorio tada devetnaestogodišnji mladić. Četrdeset godina kasnije, Virgin koji je objavio ovaj antologijski album širi svoje poslovanje na razne zamislive i manje zamislive sfere, Majk se valjda izborio sa svim svojim demonima, a nama ostaje da se ovom delu vraćamo i slušamo još jednom, i još jednom, i još jednom…
Za ljubitelje žive svirke: poslušajte kako kompleksna kompozicija (tačnije, jedan njen deo) zvuči uživo.
Sve ostalo u vezi sa ovim albumom naći ćete sami. Uopšte ne sumnjam u vas.
Album je izdat u vreme dok sam još nosio pionirsku maramu, pa sam saznavao za njega manje -više parcijalno, uz odrastanje i razvoj sopstvenog ukusa i stava u raznim muzičkim pravcima. Momenat kompletnog preslušavanja i uticaja cevastih zvona na taj deo mog uspravljanja je nesporno došao dosta kasnije, ali je utisak ostao izuzetno jak. Možda i je krigla rashlađenog soka od kupina koji se pio uz slušanje doprineo tome, možda i drugar koji je u muzičkoj analizi mnogo dublji od mene izrekao nekoliko pravih reči u pravom momentu.
Da sam sada tih godina ne bi me bio stid detalja kojim ću se “pohvaliti”. To je primereno današnjim klincima koji provode suviše vremena uz svoj mobilni: elem, ja sam za svoj ring ton izabrao kulminaciju ove stvari i tih 30 sekundi slušam bukvalno svakog dana, već par godina u nazad. 🙂
Ehh… Tubular Bells… nije svakom leglo… meni baš jeste. Slušalo se to u vremenu u kome je nastalo poprilično.. a i danas se rado sluša sporadično. Kompleksno delo. Više sam privržen studijskoj verziji… vraća me u vreme kada je dominirao vinil a to je uvek imalo posebnu atmosferu. U društvu čije je odrastanje i sazrevanje podrazumevalo permanentno aktivno slušanje muzike ovaj album je imao svoje mesto i često smo mu se vraćali, što slušajući muziku tendeciozno, što kao podloga u dugim partijama preferansa u raznim godišnjim dobima. Sagledavajući taj period sada, i prisećajući se vremena koje smo proveli po raznim živim svirkama kojih je nekada bilo daleko više i što je bila normalan pojava, pa preko perioda diskoteka koje su polako potisnule žive nastupe, mogu da zaključim da smo se u jednom periodu života bukvalno kupali u muzici. I danas je tako samo što je potenciometar na pojačalu pretežno na normalnoj vrednosti…. sa povremenim terstiranjem komšiluka na otpornost. (((:
Први пут сам чуо Звона на средњим таласима, јер Студио Бре никад није добацивао довде на УКТу, па онда са лонгплејке на дебелом винилу, издање РТБ. Коју годину касније сам у Немачкој спиздио добар део расположиве лове на укупно седам албума, од којих је “Мајкл Олдфилд се боксовао” носио половину, јер је садржао четири плоче. И то квадрофонијске, све у нади да ћу једног дана имати квадро опрему (а после кад је то наишло на 5.1, нисам баш пао у несвест од угођаја). Она РТБова је продата у Москви за 25 рубаља, у време кад је тамо нормална плата била око 110.
Данас имам на диску бар четири верзије Цевастих звона. Мика Старопољац је хифилистичарски лудак за себе, не мрзи га да уради Звона испочетка сваки пут кад му се накупи довољно нове опреме. Некад испреслаже мелодију попут пасијанса, некад се држи оригинала.
Оригинал, у ствари, нико није чуо. Радио га је на некаквом осмоканалном магнетофону, и трака није издржала силна премотавања и крени-стани сто пута на истом месту – истеглила се. Оно што је изашло на првој плочи је већ било различито од оног што су добили новинари, различито од РТБовог издања, а ово из кутије је већ некакав тотални ремастер, само две-три године касније.
Sve, sve… Volim i ja studijsku verziju, odrastao sam na njoj… Ali ovaj zapis… Steve Hillage i Mick Taylor na gitarama – neprocenjivo! 😀
Знам шта је! Тек сад сам укапирао!
На Звонима нема бубњеве. Никад није ни имао.