Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Uticaj (bliskih) rođaka na mladi muzički ukus…
– Deko, pusti mi muziku sa ljačunalja!
– Ma, šta puštaš to! Ja sam ljokelj. Pusti mi nešto dljugo.
– Šta drugo?
– Mama, šta si mi ti juče puštala sa dekinog ljačunalja?
– Bon Jovi.
– E, to! Deko, pusti mi vonžon vi!
Vrućina udara nemilosrdno sa svih strana dok sedim sa T. u lokalnoj baštici, sve preteći da će, u povratku, od nas ostati samo mrlja na asfaltu. Pijuckamo hladnu limunadu i neobavezno ćaskamo, mislim na bozu koja najbolje osveži dušu u ovakvim trenucima i razmišljam da li se još uvek može naći u nekoj od poslastičarnica koje drže Goranci. Ili su i oni prešli na standardnu ponudu koja donosi sigurnu lovu. Pitam je kako napreduje u pisanju naučnog rada i šta joj sve to treba, a ona kratko reče: Potreban mi je san!
Odmah se setih i S. koja mi jednom prilikom reče: Ti si nepopravljivi sanjar! Ni tada, ni sada, ne znam šta je htela da mi poruči. Da l’ da sam nešto pokvaren, pa mi treba popravka, il’ da treba da prestanem da sanjarim. Ko će razumeti sve te žene? 
A, izgleda, da nisam ja jedini…
Jedna akciona drama u opciji animiranog filma…
To su ti heroji: njima je do slave, a ne do rezultata.
Kitim svirce i razbijam čaše…
Dobro da, nisam razbijao čaše. To ne radim ni kad sam besan, a kamoli da se kerebečim u kafani. No, beše veselo – od povoda do sastava društva – pa sam malo ister’o kera, taman da napravim formalni razlog za kašnjenje utovara. 
