Kitim svirce i razbijam čaše…
Dobro da, nisam razbijao čaše. To ne radim ni kad sam besan, a kamoli da se kerebečim u kafani. No, beše veselo – od povoda do sastava društva – pa sam malo ister’o kera, taman da napravim formalni razlog za kašnjenje utovara. 
Ne, nije bitno zašto se to društvo okupilo na partiju derneka; privatne stvari ćemo ostaviti privatnim; rekoh već, beše veselo i to je dovoljno. Bitno je to da se opet empirijski pokazalo kako fotoaparat i alkohol baš i ne idu zajedno… Osim kad si baš uporan.
Presuda: mišn akomplišd. 
Ova tehnika se zove high key i prestavlja ono što kisela pavlaka predstavlja u kulinasrstvu: kad zezneš nešto, dodaš to u velikoj količini, pa izvučeš stvar i još pričaš okolo kako si baš tako hteo. Doduše, ja nisam na originalu zeznuo ništa, nego sam primenio jedan svoj stari preset koji držim u rezervi baš za škart-portrete. Šta da vam pričam: leglo k’o guza na nošu.