Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od kad koračamo po kamenu, jednu istu priču sebi pričamo. Priču o srcu koje ne kuca za jednog.
Sve je počelo tiho. Ne pitaj kad, gde. Ali je počelo. Širilo se, nekada brže, nekada sporije. U jednom krajičku se stvorio kamen. Toplota mu je nanela vrednost. Pala je kiša, rodio se život. Zelen, širok, i mali i veliki. Srce je prokucalo, da život oživi.
Danas mi je bio jedan od onih dana kada sve ide naopako. Ne sećam se kada mi se poslednji put desilo da me probudi budilica. Obično sam vredniji od nje. A ako je ona nekada na dve noge, onda se budim zorom, pre nje. Da dan započne kako treba… 
Tako se radni dan završi sa nekoliko problema manje i jednim povelikim koji me čeka sutra. Fuj! 
Vratih se smožden od umora sve se pitajući šta sam Bogu skrivio da ceo život bildujem mozak a ne telo. Ionako se to kod nas malo ceni, a i bez mozga se lakše živi. U takvim trenucima obično posegnem za namenskim diskom za podizanje raspoloženja. Valjda svako ima barem jedan takav. Ili se varam, možda sam ja nastran kada mi muzika služi za takve stvari. A jedna od pesama za “dizanje” je baš ova.
…onda mora da se zarati.
Sećate li se filma “Tri karte za Holivud“? Pst: zavirite ovde.
Snishodljivost kao kategorija uspeha…
Slučaj je hteo da sam tokom godina upoznao umetnike raznih fela, možda ponekad čak i sebe neskromno svrstavao među takve, da bih konačno zaključio da je umetnost kategorija koja za cilj ima nameru ima da ostavi iskaz, za razliku od kiča, čiji cilj je da povlađuje sa ukusom plitkog pristupa lepom, te je došao čas da nekako završim ovu rečenicu pre nego što se neko seti da je ovakvo pisanje čista prdačina koja tek u tragovima tehnike (nažalost, ne i stila) podseća na roman “Jesen patrijarha” Gabrijela Garsije Markesa, što nikako ne treba shvatiti kao poslednju nameru, već kao… Ama, šta ja tu serem, daj tu fotku ovamo.
