Odavno nismo proveravali šta je to Zappa

Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.

Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.

Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.

Nastavite sa čitanjem… “Odavno nismo proveravali šta je to Zappa”

Једна од пре: обућа

Док бирам фотке за овде, највећи проблем је што ја уопште нисам неки изложбени фотограф. Ипак сам само аматер, тј фоткам јер то волим, и не размишљам превише о објављивању. То значи да огромну већину фотки чине породичне, дакле нису за објављивање. Мислим да не морам да објашњавам зашто.

Ове зиме, кад сам очекивао да ће јача осетљивост новог канона да се исплати, наравно да сам нашкљоцао гомилу фотака унутра. Грба зна како је код мене мрачно, због крова на тераси. Но, кажем, то је скоро све породична фотка, била деца са својом децом у гостима, одличне фотке, исплатио се канон (и да, Грбо, дирао сам и оно дугме, има и видеа!).

Ипак, фотографски ђаво не да мира, па се примети и понеки призор.

e70_01571~20161203_13_07_16

(велика)

Тако то изгледа кад нас у кући има десеторо уместо уобичајених двоје. И ово је само обућа за госте, госпоја и ја држимо своју у другом буџаку предсобља. Ово је, кажу, добро против лопова и кад кућа није тако пуна, кад виде толику обућу мисле да јесте па збришу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: обућа”

Годишњи од три дана (5): гле, стигли

Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.

Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам  колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.

У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.

e70_0014820160923_12_25_00

Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (5): гле, стигли”