Nedelje

Znate li ko je Misha Rozema? Ne znate, naravno. Nisam ni ja znao do prekjuče, kad sam naišao na ovu priču. Misha Rozema je filmadžija koji nema para, a kad nema para, nema ni filma. Ali on ima dobru ideju i spreman je da dokaže njenu valjanost. Ovaj kratki film je upravo to: potvrda ideje. Pogledajte, pa ću da vam ispričam ostalo.

Razvucite veliku sliku, biće bolje.… Nastavite sa čitanjem >>

Polis

U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?

Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?… Nastavite sa čitanjem >>

Neko Bolje Mesto (mrežna verzija)

Aj’ malo metafizičimo.
Niste se bavili temom “kuda ćemo posle”, jer niste imali potrebe za tim. Doduše, kada ste izgubili dragu osobu, imali ste svojih pet minuta nasamo sa idejom o tome da je ta osoba otišla na Neko Bolje Mesto i da tamo nema više ni briga ni patnji, ni žurbe ni stresa, ni novca ni briga, ni juče ni sutra. A onda vas je neko cimnuo za rukav i već sledećeg trenutka ste opet razmišljali o neumitnostima i izgubio se sanak pusti.

Ali, čekaj malo: scenariji “šta biva posle” se polako približavaju stvarnosti i samo je pitanje kada će iz već obrađene teme u SF-u preći u domen mogućeg, pa verovatnog i, najzad, realnog. Međutim…… Nastavite sa čitanjem >>

Шворц, а богати (илити Култура 2)

Ово сам давно обећао. Лако је обећати, сви се одмах сете оне пословице о обећању и радовању, и нико баш озбиљно не очекује некакво испуњење. Но, није разлог у томе. О Култури је тешко писати. Не зато што је сложено (а јесте) него што га има много, и што је много лепше то читати.
Зато, данас, само о једном мањем делу те велике приче, и великог дела (тј магнум опуса) Ијана М Бенкса: о парама, односно како без њих. И то не у оном смислу “данас сам шворц, како ћу изгурати до сутра” него “лова није битна и не мора ни да постоји”. Како рече Фредерик Пол у Хичијима, “згртање лове има неког смисла до првих сто милиона, после већ ваља видети шта би се с тим дало учинити за човечанство, иначе губи смисао”. Бенкс не да не иде том логиком, он је потпуно заобилази. Паре су примерене оскудици, паре су средство за расподелу беде, правичну или не, и паре и стварају оскудицу. Јер, ако би сви имали све што им треба, чему паре?

Ту већ ступамо на чувени ШББКББ терен, шта би било кад би било – где је Бенкс у јако разређеном друштву. Аутора који су замислили друштво без новца има јако мало. Један пример су “Звездане стазе”, али је ту Роденбери замислио некакву врсту војно-државног социјализма, где можда не постоји економска, али итекако постоји физичка принуда. И где је Федерација једно острво чијим обалама харају разни Ференги и где се, вала, вазда нешто ратује, и зато су и они заувек под војном управом. То још није то.

У “Времеплову” је Херберт Џ Велс измислио Елоје и Морлоке, који заиста живе у савршеној хармонији без новца… осим данка у крви, тј позивања на вечеру. Хакслијев “Врли нови свет” чини новац небитним, али ту нема слободе, то је кастински систем. Рејнолдсова Демархија има сву могућу слободу, али у новчаној привреди – све важи што се изгласа, ништа није забрањено против чега није изгласана одлука, сви гласају, а шта кошта има да се плати. Чак и Хајнлајн на свом “Слободном месецу” наплаћује и ваздух. Јер све су то друштва оскудице; ничега нема у произвољнм количинама. Што ваљда нико није ни покушао да замисли, до Бенкса.… Nastavite sa čitanjem >>

Јарићи некрштени

Роботи су свуда око нас, само што их не препознајемо, јер практични ум схвата да човеколики не служе ничему, а слепачки ум, по дефиницији, не би приметио ништа што није баш очигледно.
У суштини, ваш ауто је већ поприличан робот. Има ли крстарење? Оно, да вам држи брзину а да не морате да држите ногу на педали? А, шта, то су имала нека боља кола још пре педесет година? Па шта, тада се то радило механички, данас се ради електронски. Као да је разлика између дизелке и парњаче значила нешто – са обе сте стизали на исту станицу. Веш машина мери масу веша и по томе подешава како ће да пере? Ето робота.

Роботска педагогија није подучавање робота. То је подучавање људи да се на роботе навикну. Она мора јако да пази да контрира лику злог робота из лоше фантастике из педесетих, и зато…

…први рачунари на којима су се истраживале имитације људског мишљења, бар они што су излазили у јавност, од свих могућих корисних ствари – играју шах. Јапанци направе робота за изложбу, и шта тај ради – балансира чигру на оштрици катане.… Nastavite sa čitanjem >>

Роботи, или шта већ

“Стижем за двадесет секунди”, рече Шамлис и затвори канал.

“Двадесетједна зарез два”, заједљиво процеди Мохрин-Скел, тачно двадесетједну зарез две секунде касније, кад се Шамлис појавио преко ивице балкона, кућишта тамног наспрам слапова у позадини. Шамлис окрену своју сензорску траку ка мањој машини.
“Захваљујем”, рече присно Шамлис, “био сам се кладио са собом да има да ми бројиш секунде док не дођем”.
Ово говоре два робота. Тачније, дрона – што је сад већ немогуће превести, јер значи или трута, или брундање, или беспилотну летелицу, или мрава радника, или онако неодређено роботску направу опште праксе.

Контекста за ово има неколико. Једно је сама радња, која се тог тренутка догађа на једној опуштеној и помало академској забави. Пред некаквим водопадима, на некаквој плочи ширине око 13000км, која са осталим плочама чини прстен од два-три милиона километара у пречнику, у свемиру…… Nastavite sa čitanjem >>