U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?
Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?
Gledajući ovu filmsku minijaturu, pada mi na pamet da je možda to način da se resetuje novi Holivud: posredstvom nezavisne produkcije kratkih ostvarenja koja će postati embrion nekog većeg dela.
Inače, to se već desilo i aktuelno je: kratki film o dečku koji pokušava da ostvari svoj san da postane najbolji bubnjar u džezu bio je prikazan 2013. godine na smotri nezavisnih ostvarenja Sundance Festival – i pobedio u svojoj klasi. To je osokolilo autora filma Damiena Chazellea da pronađe sredstva i snimi celovečernji film. I tako, film Whiplash (2014) je snimljen za sedamnaest dana, montiran za trideset, koštao je svega tri miliona dolara (što je kukavni delić novca prema današnjim merilima takozvane “velike” kinematografije) i vredan je svake pažnje.
Znači, može i tako.
Mnogo je danas digresija na tu temu, pogotovo iz ugla onih tehnički savršenih i fabulom kukavnih ostvarenja za adoslescente koji koštaju sedam cifara… po minutu. Ovog puta se prisećam samo jedne pričice. Kada je Tarantino snimao svoj prvi film Reservoir Dogs (1992), Harvey Keitel se odrekao honorara da ne bi oštetio škrbavi budžet filma. A iz knjige snimanja je izbačena scena u kojoj kamera snima ekipu kako beži iz draguljarnice po obavljenom poslu i gde u pucnjavi (u kojoj Mr Orange biva upucan u stomak) dolazi do loma izloga zbog zalutalog metka. Prosto – nije bilo novca da se razbije izlog. I eto, danas svi znaju da je ekipa orobila draguljarnicu iako to niko nije video… 
Podatak na IMDB veli da je film Polis koštao 20.000 dolara. No, poenta je da u ovo malo filma ima više priče nego u celom filmu Avatar, koji je koštao dvanaest hiljada puta više. Jedini je zajeb u tome što je u Avataru sve nacrtano (i doslovno i fabulom, sve radi objašnjenja one petparačke priče onima koji ne žele da razmišljaju), dok je u slučaju kratkog filma Polis baš sve obrnuto: morate da popunite nedostajuće elemente sami. A to nije lako, da vas ne podsećam zašto.