Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Then let me build a bridge, for I cannot fill the chasm,
And let me set the battlements on fire.
Kada je pre trideset godina izbacio svoj prvi solo album, “The Dream Of The Blue Turtles”, Sting je rekao da je ovo “pesma pomirenja”. Koristeći metaforu napuštene tvrđave, on pripoveda o vezi koja je bukvalno prošla kroz rat i gde on drugoj strani poručuje kako je vreme da polože oružje. Nimalo lak zadatak, jer treba proći kroz minsko polje koje je sam posejao…
Ljubav znači oprostiti.
Trik je u nečemu drugom. Gledaj pažljivo i možda ćeš primetiti.
Nastavite sa čitanjem… “nad načibo mivsaS (ili: Sasvim običan dan u rikverc)”
I hold this letter in my hand
A plea, a petition, a kind of prayer
I hope it does as I have planned
Čuvate li svoja stara ljubavna pisma? Žuta od starosti, pohabana od mnogo čitanja. Pisana hemijskom koja se lagano razgrađuje bačena na nekoj ledini, ili je odavno pretopljena i sada je deo kvake jedne od kabina muškog vecea na autobuskoj stanici. Na papiru iz sveske koja je pre dvadeset godina otišla u staru hartiju i reciklirana se reinkarnirala prvo kao nekoliko listova iz objavljene zbirke nekog seoskog pesnika, a pre nekoliko godina istim procesom kao stranica u dnevnim novinama na kojoj je objavljena fotka nekih ispraznih duša u provodu…
Zamisli ovakav zadatak: dati su ti na raspolaganje svi resursi koje možeš da imenuješ i dato ti je sedamnaest godina da napraviš pregled svih osoba i događaja u istoriji čovečanstva koje je vredno zapamtiti u nekoj neodređeno dalekoj budućnosti, nekome ko na planeti Zemlji nikad nije bio. Šta ćeš učiniti?
Homo Sapiens je stvorenje satkano od svakodnevnih rutina. Nositi majicu boje onog lustera iz dnevnog boravka ili živeti na jedanaestom spratu od mogućih dvadeset ili oboje… možemo podneti samo ako tokom dana veliki broj radnji obavljamo aftamacki, bez prevelike upitanosti nad uzrocima onoga što činimo.
Vikendom volim da kupim i pročitam novine. Subotom kupujem Politiku i Danas, nedeljom odnedavno Politiku (doskora sam nedeljom čitao Večernje Novosti zarad podizanja nacionalne gotovosti). Imao sam još poneke male i samo moje rutine (totalni dokonluk Prvog Januara beše ubedljivo najdraži) od kojih sam se, sa rođenjem druga Ognjena, morao rastati. No, čitanje novina vikendom je opstalo. Nije taj moj ritual važan da bih saznao šta se događa. Važan je samo zato što je ritual. Sve ostalo je bonus, ponekad lep a ponekad i uvredljiv: stabilizovana struktura Basarinih tekstova, još pravoslavljivija pesma Matije Bećkovića, hladnokrvne poente Alekseja Kišjuhasa, sećanja raznih Bajića na Božić (ili se ipak kaže sećanja Božića na Bajić?). Ali pre svega, čitajući novine, tragam za stilskim biserima, mrvicama hleba koje kolumnisti iza ostavljaju iza sebe potkazujući svoje skrivene motive, odajući džep koji ih plaća.
Панту знам још из времена кад су бруцоши ишли у летњу војску… они 12 недеља после матуре, па онда на студије. Ишао је и он, па је после написао “Стани на нагазну мину”. И још којешта. И није батаљивао.
Ово је отприлике прва новија ствар, коју сам чуо на једној свирци коју је приредио таман кад сам се врнуо из печалбе, нова ствар! Нисам чуо нову Пантину ствар годинама!
Оно, није баш његова, ал’ Панта је ко покојни Џо Кокер, кад он нешто отпева то је онда његово. Не марим што је снимак скрнав, аматерски, јер Панту нећете видети пред професионалном екипом сниматеља. Сви су му снимци најбољи, јер бољих нема 
.
