Kada je reč o retkim izdanjima, uvek sam pomalo skeptičan. Često se desi da su ćorak i da na njima nema ničega što bi me podstaklo da ih pustim ponovo. Neka neki drugi zaluđenici daju za takve basnoslovne novce koji se mere hiljadama, u valutama koje nisu dinari, i neka se hvale time kao dobrim ulaganjem. Na svoju kolekciju vinila sam uvek gledao kao izvor zadovoljstva, a ne kao “porodičnu srebrninu” koju će, jednoga dana, moji potomci da krčme jer im ponestaje prostora u domovima.
Ili se to samo zavaravam.