Da se odmah razumemo: Ryan Adams, a ne Bryan Adams°. Ryan, Amerikanac, a ne Bryan, Kanađanin. Nema B u svom imenu i po zanimanju je muzički genije.
Sa nepunih četrdeset godina života, Ryan Adams je za sobom ostavio trag kakav nisu ostavili mnogi daleko stariji od njega. Možemo da govorimo o količinama: tri oficijelna i nekoliko underground albuma grupe Whiskeytown; trinaest solo albuma; veliki i teško prebrojivi skup muzičkih materijala poteklih iz nekih nuz-projekata. Bolje je da govorimo o kvalitetu: Adams je vrhunski autor u hibridnom žanru koji bez pretenzija opisujemo nužno preširokim krovnim pojmom Americana. Cenjen među kolegama i među publikom, svako je spreman da ga sasluša, jer on se javlja samo kad ima šta da kaže, što je odlika čestitih i pametnih ljudi.
E, pa za jesen se sprema četrnaesti album koji će se zvati, prosto, Ryan Adams. A pre dan-dva, osvanuo je prvi rad sa tog budućeg albuma. Poslušajte dobro, vredno je.
Ako vas je podsetilo na nešto, znajte da niste jedini. Ali, takva je postmoderna scena: đavo vam neće dati mira. Posle svega, shvatićete da jedino ostaje to da ne možete da prestanete da slušate tu muziku.
I can’t talk
My mind is so blank
So going for a walk
I’ve got nothing left to say
Muziku Ryana Adamsa sam odavno zavoleo. Whiskeytown sam omašio i čuo tek kasnije. Ako se ne varam, Peacock mi je dao na slušanje album Rock n Roll (2003), koji me je odvalio; beše to moj prvi susret sa tim čovekom. Od onda redovno: Love is Hell (2004), u autorskom smislu raskošan, mada izvođački čudan, štogod nervozan album. Sve mi je postalo jasnije kada sam pogledao jedan koncert iz tog vremena: čovek voli da nastupa uživo, te kao svaki čestiti indie autor veruje da je to najpošteniji oblik bavljenja muzikom; a pritom je sklon tananim eksperimentima sa sopstvenom muzikom i ume da je predstavi u slojevima koji se ne primećuju odmah (a neko, nažalost, ne primeti nikad).
K vragu: trebalo bi da izbrišem prethodnu rečenicu, ali neću to učiniti. Mučim se da objasnim. Shvatite, to je muzika o kojoj ne vredi mnogo pričati: treba je slušati.
I can’t see
The darkness on the rise
I’ll be waiting here
Until the under tide
Ipak, još jedna reč iz ličnog iskustva. Konačnu potvrdu velikog autorskog kalibra (i ništa manje izvođačkog) od Ryana Adamsa smo dobili 2005. godine, kada nas je zatukao nizom od tri autorska albuma, tri međusobno nepovezana i po pristupu različita remek-dela. Ti radovi su većinu nas ostavili u stanju prilične zbunjenosti, jer nije bilo lako razumeti čemu toliki paroksizam stvaranja.
All my life
Been shaking
Wanting something
Holding everything I have like it was broken
Znate šta? Do dana današnjeg nisam ukapirao postoji li neka bliža veza. I nije me briga. Jednostavno, to su tri albuma bez loše pesme. Na albumu Cold Roses se prvi put pojavljuje grupa The Cardinals, koja će pratiti Adamsa sledeće četiri godine. Jacksonville City Nights je omaž rodnom gradu, vrlo artikulisan folk album koji je odsviran na prvu loptu, sa minimalističkom produkcijom i krajnjim efektom koji se lako oseti, a teško prepričava. Najzad, 29 – izvesno najčudniji rad u opusu Ryana Adamsa, u neku ruku konceptualni album čije najbolje nasleđe su veličanstvene pesme. Na njemu je i meni omiljeni komad iz Adamsovog opusa, Sadness (jeste, mnogo liči na Calexico, ali postoje drugi razlozi mog afiniteta).
I was playing dead
Didn’t make a sound
Holding my breath
Going underground
So I can’t talk
I got nothing to say
It’s like there’s no tomorrow
Barely yesterday
Ryan Adams nije objavio formalno ništa od albuma Ashes & Fire (2011). Tri godine su dug period: to je najduža pauza u njegovoj karijeri. Bio je ko zna gde i radio ko zna šta, osim što se pojavljivao na raznim svirkama i, pogotovo, na humanitarnim koncertima. Kao songmaker, što je njegov ključni kvalitet, sve ovo vreme nije pružio ništa novo, pa je nestrpljenje javnosti razumljivo. Ako se po jutru dan poznaje i ako je slobodno suditi o mogućem rezultatu celog albuma po ovoj jednoj pesmi, očekuje nas odličan materijal.
All my life
Been shaking
Wanting something
Holding everything I have like it was broken
Gimme something good
Gimme something good
Nestrpljiv sam da čujem nove materijale Ryana Adamsa. Nestrpljenje ću lečiti slušanjem celog njegovog opusa tokom leta. Red je da se prisetim i sadržaja koje nisam odavno čuo.
Komentari su onemogućeni.