Sada već bivši ministar finansija je na odlasku poručio da moramo da otpustimo 160 hiljada radnika iz javnih preduzeća. To je izjava objektnog tipa: sabrao čovek prihode, oduzeo rashode, rastaribirio razliku i dobio cifru. Ta izjava ne govori ništa o kvalitetu sistema, već samo daje jedno rešenje – jedino, zapravo, u neoliberalnoj glavi bivšeg ministra.
Otpuštati je lako, a nije ni previše opasno po život. Nama se to jednom već i desilo, ako se sećate vremena kada su državne banke uveče usnule, a ujutru prestale da postoje. Šta je dalje bilo, i toga se sećate: malo smešnih protesta šalteruša u bundama, malo narodskog seirenja nad onima koji su lakirali nokte u radno vreme, neki od nas su držali kurseve korišćenja računara istim i… ništa drugo. Nije bilo slučajeva polivanja benzinom, a posebno nije bilo slučajeva umiranja od gladi. Došle su druge banke, šalteruše su sada ponešto ljubaznije i efikasnije, a elektronsko bankarstvo je postalo majka svih šaltera.
Ali ima situacija kada otpuštanje ne može da reši suštinu problema.
Nastavite sa čitanjem… “Automobilska karta javnih preduzeća Republike Srbije”
