Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.
Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.
Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?
Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…
Па питао он јел бих могао да му изручим једну туру фотки, не само оно што сам сликао код њега него и онако, шагајазнам, из краја или било где само да има шта да се види.
Ајде, важи. Кренем кроз претходне две године, хм, само двадесетак хиљада комада, али кад се избаце снимци из скајпа или телефона, тек седам хиљада. И проберем једно триста фотки које би се уклопиле у концепцију. Међу њима, натрчим на ову, скоро заборављену… вреди повремено пребрати архиву, јер ова завређује посебно место.
Ово је фотка која би требало да се зове “најзад једном!”. Овако нешто сам покушао да снимим десетак пута и ниједном нисам био задовољан. Под један, не носим статив са собом, незграпан је, стално запиње о нешто, и приде је нестабилан: не може сокоћало од лима за пивске лименке да носи цело кило и да се не клати. Може, да му дам две секунде задршке да смири клецава колена, ал’ онда не бих овако сачекао аутобус да се размаже тачно тамо где сам хтео. А и не би била магла, знам ја мене.
Нисам се добро изразио, не “овако нешто” него “ноћни снимак моста код СУПа са пешачког моста”. Проблем је што или немам времена јер ће друштво много да ми одмакне, или дува неки ветар (на мосту дува и кад нигде не дува) па гледам да побегнем, или се две равне површине (дно фоткалице и горња страна ограде) лепо љуљају једна преко друге јер у ствари ниједна није баш равна. Сумљам на канона, јер откако сам престао да са њега одшрафљујем ону плочицу за углављивање у главу троношца, ова техника (кад га положим на нешто равно, притиснем једним прстом одозго и шкљоцнем) много боље ради него пре. Изгледа ружно, али правим много мање тих стресних фотака него пре.
Komentari su onemogućeni.