Šetali smo pored Dunava u poslednje kasno popodne našeg putovanja. A onda smo utvrdili da među dve hiljade fotki nema nijedne zajedničke…
Muke po fotografu: niko da slika njega dok putuje svetom. Sad, nije da nije, slikao sam ja Jasnu i slikala je ona mene, napabirčilo se takvih snimaka tokom dve nedelje putovanja zahvaljujući angažovanju dva fotoaparata. Pa onda slike sa prijateljima u Nišu i oko Niša… Ali nijedne, baš nijedne zajedničke fotke dvoje saputnika.
Toga se Jasna prva setila dok sam je slikao kod jednog travnjaka pokraj Srebrnog jezera. Da ispravimo to, rekoh, dođi ovamo pored mene i gledaj u senke dok poziraš.
Ha! Mišn akomplišd!
P.S. Tek kasnije sam utvrdio da nije baš tako da nema nijedne zajedničke fotke. Baš ovakva – dve senke na travi – postoji u špilu fotki načinjenih tokom šetnje prvog popodneva na Tari; biće da je ta fotka ispala slučajno takva. Ova je makar pozirana. 