Bilo je jasno da mi treba malo oštrije kočenje da bih se vratio u normalu…
Koji beše poslednji miran dan pre tog četvrtka? Nisam mogao da se setim. Smejali smo se naglas činjenici da smo potkraj putešestvija pozaboravljali pola od onog što nam se događalo tokom prvih dana (sreća, postoji foto-arhiva dešavanja). I onda iz hiperaktivnosti putovanja upadosmo u hiperaktivnost svadbe, a posle toga smo bili željni samo malo vremena da se najzad raspakujemo i odmorimo.
I da ne kažem, pošta s posla je već počela da pristiže. No mercy.
Trebala mi je sečka. Išao sam kolima ko zna kuda i ko zna zašto i jednog časa sam stao pored dečijeg vrtića da uslikam detalj n zidu koji se već tri godine kanim da zabeležim.
E, tako. Mede, moji rođaci. Dva zaljubljena mečeta. Nema veze ni sa čim. Tras. Tilt. Mišn. Nego šta. To je to. Ajmo, razlaz.
I da ne poverujete: dvominutna terapija beše urodila plodom. Najzad sam stao.