Na današnji dan, pre 63 godine, RCA je svetu prezentovala 7-inčnu gramofonsku ploču od 45 obrtaja – popularnu “singlicu”.
Priča o nastanku singlice je vrlo zanimljiva. Naime, ranije su se koristile raznovrsne dimenzije ploča, od 7 do 15 inča, a brzina je varirala od 60 do čitavih 130 obrtaja u minuti (što ste prilagođavali obrtanjem ručice, jel’te), dok se nije ustalila na standard od 78 obrtaja pojavom električnih gramofona, koji je potrajao od dvadesetih, pa sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. Čak ni tada niste bili sigurni da je puštena muzika verna odsviranom originalu, zbog razlike u frekvenciji naizmenične struje koja je napajala gramofone u Americi (60 Hz) i ostatku sveta (50 Hz).
Uglavnom, isterija modernih ploča počinje 21. juna 1948. godine, kada je Columbia Records na konferenciji za medije predstavila longplejku i definitivno utemeljila vinil kao medij. Dvanaest inča u prečniku, brzina obrtaja 33⅓, kapacitet od 20 minuta po strani. Legenda kaže da je njihov glavni inženjer kurtoazno pozvao glavnog konkurenta, kompaniju RCA Victor, u posetu laboratorije pre same konferencije, kako bi ih upoznao s novom tehnologijom. Tadašnji glavešina RCA, David Sarnoff, zahvalio se po obilasku, a onda je pohitao u svoju laboratoriju kako bi naložio ekipi da smesta revitalizuju projekat koji je bio dobro čuvana industrijska tajna punih 10 godina.
Naime, RCA je još 1938. godine imala potpuno razrađen projekat ploče na 45 obrtaja, sa sve automatskim “zamenjivačem” ploča, kako bi se obezbedilo kontinuirano puštanje muzike. Međutim, Sarnoff je odlučio da ga odloži na neko vreme, zato što je smatrao da se ekonomija Amerika nije još uvek oporavila te narod nije bio spreman da investira u zamenu svojih kućnih muzičkih uređaja. Stoga je ekipa iz Columbia Records bila zblanuta činjenicom da je RCA promovisao svoj standard samo 6 meseci posle njihovog predstavljanja longplejke tržištu, jer nisu očekivali odgovor s konkurentske strane barem dve godine.
Naravno, tržište je odredilo kako će se dalje razvijati standardi. Iako je singlica dominirala 50-ih s pojavom rok muzike, longplejke su počele da preuzimaju primat u 60-im zbog potrebe da se kreiraju vezana muzička dela s koherentnim temama, naročito s ekspanzijom konceptualnih albuma. Nama koji smo voleli i jedne i druge drago je da nema pobednika kao u ratu Betamaxa i VHS-a, gde je poraženi zanavek nestao sa tržišta.
– * –
Pa dobro, sunac mu njojzin, kakve veze naslov ima sa singlicama? Ima, itekako. Nikada nisam usvojio CD-ove kao audio medij, ostao sam veran vinilu i tokom devedesetih, samo sam početkom novog milenijuma dodao MP3 & priključenija kao još jedan standard za čuvanje muzike. Kada je započeo trend kačenja CD-ova na retrovizore zbog proverenog i naučno dokazanog efekta na policijski radar iz protesta sam okačio singlicu. The Cure, The Caterpillar. Zapanjenom dizelašu koji se zainteresovao za „crni cede“, parkiravši svog BMW-a pored mog auta u perionici, objasnio sam da je reč o ruskoj mudroliji. Dok su obični CD-ovi digitalna tehnologija koja odbija radarske zrakove, i to često neuspešno („jeste tebra, evo ja okačio cedeja i stalno me ‘vataju”), ova tehnologija je analogna i zapravo upija zrakove što je čini 100% efikasnom. To mu je objasnilo i blagu iskrivljenost mog antiradarskog sistema (za šta bi neko drugi potpuno neopravdano okrivio netoleratnost vinila na toplotu). I izjavu da me nikada nisu uhvatili da idem preko 160. Doduše, vozeći 25 godina staru Bubu, ni sam sebe nisam uhvatio u pomenutoj brzini – no, nisam imao srca da mu razbijam iluzije.
Onaj isti lanac koji sam koristio za distribuciju mini-izdavačkih projekata (o kojima smo onomad pričali) sam koristio za distribuciju “Teslinog tajnog oružja za protivu radara”. Iz kasete je bila izvađena traka (i iskorišćena u pametnije svrhe) i umesto originalne nalepnice stavljena inventivna sa gornjim tekstom…