Pre tačno 86 godina, otvorena je Pandorina TV kutija.
John Logie Baird, škotski pronalazač, demonstrirao je svoj patent članovima Kraljevske institucije i reporteru časopisa The Times u svojoj laboratoriji u Sohou. I tada je sve počelo…
Baird do tada nije imao mnogo sreće sa pronalascima. U svojim dvadesetim godinama pokušavao je da napravi dijamant grejući grafit, što je jednom dovelo do gadnog kratkog spoja i nestanka struje u celom Glazgovu. Bio je tu i pokušaj plasiranja brijača od stakla, koji je, doduše, bio otporan na rđu, ali se prečesto lomio da bi mogao da dosegne komercijalni uspeh. Izgledalo je da će se ista stvar desiti i sa televizijom kada je pre pomenute demonstracije pokušao da dobije malo publiciteta – urednik vesti Daily Expressa je rekao jednom svom službeniku: “Zaboga, siđi na prijemno odeljenje i otarasi se ludaka koji je tamo. Tvrdi da ima mašinu koja omogućava bežično gledanje na daljinu! Pripazi se, moguće je da ima nož sa sobom!”.
Slika koju je Baird demonstrirao bila je daleko od prihvatljive za današnje pojmove – 30 vertikalnih linija, sa 12,5 sličica u sekundi. No, čovečanstvo do tada nije videlo ništa slično…
Tokom narednih par godina Baird je napravio niz neverovatnih unapređenja tehnologije, od kojih su mnoga morala da čekaju decenije da bi bila primenjena. Samo dve godine posle prve demostracije, javnosti je prikazan i prenos u boji, zatim stereoskopska televizija, a uspeo je da ostvari i prvi prekookeanski prenos TV signala.
Znamo svi gde je tehnologija stigla danas, i kakvu štetu i korist donosi sa sobom, tako da neću lamentirati na tu temu. Prisetiću se mojih iskustava sa televizijom.
Rođen sam u generaciji gde je većina domaćinstava već imala TV prijemnik u kući, i to u mesecu kada je s emitovanjem počeo Drugi kanal RTB-a. Wow, možeš da biraš šta ćeš da gledaš, još ako počinje neka emisija na Prvom, a ti gledaš Drugi, u gornjem uglu ekrana će ti blinkati veliki kec… i obrnuto. Onda ustaneš, okreneš onaj veliki prekidač dve-tri pozicije ulevo ili udesno (uz klik-klak zvuk koji je budio ukućane u susednoj sobi). Po završetku programa, TV se gasi dole, na stabilizatoru, a slika se, brzinom vidljivom golim okom, skuplja u tačku na sredini, gde lagano nestaje.
Sećam se kada smo, početkom osamdesetih, išli da kupimo TV u boji. Ćale je obukao najbolje odelo, keva bluzicu s karnerima. Otišli smo u Robnu kuću kod Mažestika, a prodavac nam je čestitao po obavljenoj kupovini. Opet “EI Niš”, šta drugo. Ćale se ’87 godine otvorio za još jedan TV, i to neki ogroman Grundig sa stereo zvukom (koji ni 25 godina kasnije nismo dočekali na nekom TV kanalu u Srbiji), samo zato što se brat od strica oženio Čehinjom pa su dobili neku deklaraciju gde mogu da kupe neki sijaset robe bez da plate carinu. Radovao sam se celoj priči, no matori je ostavio grdosiju upakovanu, jer “ovom starom ništa ne fali”. I tako se stari kvario i popravljao, a ovaj je ostao u kutiji punih 10 godina. Ja sam u međuvremenu otišao od mojih, i pošto prilikom neke selidbe u polunamešten stan gde međ’ belom tehnikom nije bilo malog ekrana, samo sam se pojavio jedan dan u roditeljskom domu i zaplenio Grundiga. Upalio iz prve, fala Bogu, i služio narednih 10 godina.
– * –
Danas imam plazmu koji mi zauzima pola zida, sramota me da izustim dijagonalu, ali dovoljno je reći da nije bilo veće u doba kada sam je kupovao. I nijedan memorisan kanal na njoj… ali služi kao sjajan monitor za kućni kompjuter, mogu 50 kolona da naređam u Excelu i sve se lepo vidi 
.
A TV program? Imam radio i knjige, šta će mi…