Ponekad ti prava slika upadne u kraj oka dok hodaš ulicom. Samo je pitanje da li je fotoaparat pri ruci. Moj je bio.
Trčkarao sam gradom tokom popodneva da završim neke posliće. bilo je kasno popodne, vreme neobično toplo a ovo doba godine, a svetlo na mahove veoma dobro za slikanje. Dakako, aparat je bo u džepu. Prođem pored jednog prolaza u kome sam uočio jedan zid: morao sam da ga usklikam, a objasniću vam i zašto; prvo da ga pokažem.
Ovaj zid ću da pokažem svakom ko me ubuduće pita “šta ima novo u Kikindi” – a ljudi koji ne dolaze u Kikindu često imaju manir da me baš to pitaju, čak i ako su svesni toga da me to pitanje nervira zato što se meni takvo pitanje ne postavlja.
Elem, reč je o tome da je ovaj zid paradigmatičan za moju varoš i opisuje njeno stanje bolje nego mnogo reči. Postoji lice, ali je musavo. Vide se zubi, ali i to da su polomljeni. Postoji prozor, ali je zatrpan toliko da je njegovo postojanje izlišno. Postoji neka instalacija, ali ona ničemu ne služi. Nešto je pisalo, ali je vreme učinilo da to više ne bude čitljivo. Zid je u centru, ali nikog nije briga za njegov izgled. A ako i postoji neki optimizam, on se krije.
Slika i prilika Kikinde.
Mišn akomplišd.
ova mi se bašbaš sviđa. dostojna je led zeppelin omota.
Da me đavo nosi ako sam i na čas imao sličnu asocijaciju. A sad kad si rekao naglas, ne mogu da prestanem da mislim u tom smeru. Strašno 😕
e, da ima neko dovoljno lud da ovo zaista i realizuje… 🙂
aaaaaaaaaa,
Čuj Marinko, nemoj da se uzbuđuješ. Sve je u redu dok god se ne pojavi onaj zapaljeni sa omota Wish You Were Here.
ovako?
![]()
molim da ovo niko ne realizuje… 😯
ne ide mi sa slikama, pa to ti je…
A sad ja, sve sa zapetom na kraju:
aaaaaaaaaa,
I uzgred: gle, otpala slika sa dimnjaka!
izgorela, dakako. aaaaaaaaaa, 😈
aaaaaaaaaaaa,