Ja od nekih tema ne mogu da pobegnem. Nije pravo to što se vrtim oko istih ciljeva, jer ne naučim mnogo pritom – a projekat “jedna na dan” jeste nastao zato da bih naučio nešto u hodu – ali ne mogu da odolim. E, pa kad je tako, mogu makar malo da promenim radne uslove…
Tako bi pre par dana, kad sam otišao u dužu šetnju sa fotoaparatom u ruci. Znajući za mogućnosti, poneo sam stakalce od 50 mm, my precioussssss, ono koje mi omogućuje ludijanje u uslovima slabijeg svetla, kao što je to senka u Blandašu, kikindskom velikom parku.
Izdržao sam samo deset minuta pre nego što sam počeo da skupljam kestenje…
Kako sam prvi kesten uzeo u ruku, tako sam znao šta želim da izvedem: otvorio sam objektiv na f/2, našao mesto za improvizovani stalak, pažljivo postavio fokus i lagano štriknuo. Dobro de, bilo je dosta ekspozicija, uključujući promenu lokacije u velikom parku i varijacije pozadine. Poigravanje sa plitkom dubinskom oštrinom je nešto čemu malo ko može da odoli (ja ni ne pokušavam). A kad dođem dotle da na jednom ovako malom plodu imam zone mutnog ispred i iza fokusa, onda vam je valjda jasno koliko je zanimljivo. I teško za izvedbu, ako ćemo pravo. Ovog puta sam poslušao savet, pa prebacio aparat u live preview, pa sam uvećao prikaz na pet puta kak bih ispratio tačnost ručnog fokusiranja.
Presuda: mišn akomplišd. 
Iako, velim, nema nepoznanica oko pripreme i željenog cilja, ovog puta sam celishodno angažovao optiku i dobio rezultat kakav sam predvideo. Postprodukcija je bila trivijalna: isecanje u kvadrat, mala promena ugla, pojačavanje boja zbog pozadine – i to je to.
Ima toga jošte.