Dobar deo dana smo proveli napolju, kao što je i red dok traje miholjsko leto. Malo sam odocnio da slikam onako kako sam zamislio, ali mi je kasnije palo na pamet da bih mogao da se poigram nekim scenama u jakom kontrastu koje mi daju visoko sunce i oštro svetlo. Uto sam primetio da su na spomenik palim borcima stavili vence, pa sam se setio da je to dan kada su Rusi 1944. godine ušli u Kikindu jedva pola dana nakon što su Nemci pobegli, što ovdašnji borci predstavljaju kao svoje dostignuće i nazivaju to Danom oslobođenja.
Spomenik palim borcima je devastiran proteklih dvadesetak godina, što je šteta, jer bez obzira na ideološko obeležje koje nosi, imao je izrazitu modernističku crtu i mogao je da prođe i kao spomenik ma kojoj apstraktnoj tezi. Ovog puta izvlačim samo detalj.
Ajde-de, ovo je detalj već skulpture i ne vidi se cela (evo sitne, ali očigledne fotke ovde) ali baš mi je po volji bilo da istaknem detalj (na stranu što sam tako sakrio oštećenja, izuzev ispisa po skulpturi). Da bih to učinio kako valja, nije bilo dovoljno da pažljivo kadriram i pooštrim detalje na teksturi spomenika, nego sam morao i da uklonim boju iz pozadine. Premišljao sam dugo, pokušao i neke druge opcije, ali kako to obično biva – obrada na prvu loptu se pokazala najboljom od onih koje su mi bile na pameti.
Presuda: mišn akomplišd, mada je bilo povuci-potegni. 
Očekivao sam da će detalj funkcionisati efektnije, ali to se nije desilo baš tako kako sam zamislio. Možda je trebalo da napravim još tešnji kadar, možda je trebalo da se upustim i u retuširanje mazarija, no brže bi bilo da sam otišao sa sunđerom i vimom i oribao spomenik, usput bih učinio i nešto korisno za svoju varoš… To poigravanje sa isključenjem boje u pozadini je bilo poslednje čega sma mogao da se setim za kratko vreme – i prošlo je.
Kako stoje stvari, ipak se može načiniti i štogod zanimljiva fotka po oštrom i visokom suncu. Probaću ja to opet, onako u inat knjigama starostavnim; možda pronađem neki zanimljiv vektor za istraživanje iz svega toga.