Tokom jučerašnje šetnje, iskoristio sam priliku da se poigram svojim objektivom od 50 mm f/1.4. To je perfektno staklo za kreativno slikanje: zahteva da u scenu uđeš sa tačnom idejom kako šta treba da se vidi. Onda mora da usledi čestit zanatski postupak, jer ovaj mališa ne oprašta greške. Nije da sam baš hteo da tako jako ograničim polje oštrine kao na sledećoj slici, ali od nečeg moram da krenem u daljem istraživanju.
Ova scena je prosti dokument sa ulice: poprečna ulica je u zoni plaćenog parkiranja, deo ulice preko raskrsnice je kombinacija zabrane parkiranja i zone, pa se ljudi snalaze u ovom delu. Domaćin je kanda povilenio od nereda koji mu ostavljaju vozači koji parkiraju pred kućom, pa je “posadio” ove stare automobilske gume. A meni se to učinilo kao zanimljiv objekat za prikaz u ograničenoj dubinskoj oštrini. Rezultat je bio ovakav-onakav, pa sam pribegao primenjenoj psihologiji…
Presuda: mišn not akomplišd. 
Mnogo hteo, mnogo započeo: veni, vidi, cvrc! Dva problema sam napravio i red je da vam ih pokažem kako vi ne biste upali u istu zamku. Prvo: time što sam upotrebio tehniku koja nije izvodljiva na fotoaparatima široke potrošnje, ja nisam scenu učinio zanimljivom, nego sam poslao arogantnu poruku “vidi šta ja mogu”; to je loš princip. A drugo, povezano sa prvim, mada veće težine: opet sam uhvatio samog sebe in flagranti, u pokušaju da gotovu scenu učinim posebnom nekakvim obradama.
Posle svega, mogu da kažem da fotka zapravo i nije tako loša, ali ona nema sadržaj koji sam sebi namećem u svakom koraku projekta ‘jedna na dan”: nisam naučio ništa. Zbog toga, ova fotka nije celishodna. A to je ono što je bilo najteže prepoznati. Rad sa objektivom od 50 mm je do sada bio osrednji do neuspešan. Moraću bolje da se potrudim.