Ulična dokumentaristika.
Prolazio sam Barandom (ne selom koje je postalo poznato po onoj TV seriji, nego kvartom na periferiji Kikinde koji se tako zove) i krajičkom oka ugledao neku ruševinu na uglu. Pa ko je mogao da odoli: stao sam i pukao nekoliko ekspozicija.
Onima koji su pomislili “o ne, ne opet” javljam: ne, ovo nije HDR snimak. Jeste angažovan namenski softver za pojačanje efekta boja, ali to sam mogao da izvedem i u antičkom editoru rasterskih slika, a kamoli u fotošopu…
Presuda: mišn akomplišd. 
Nešto sam se premišljao šta da uradim sa tim granama i metežom koji luta kadrom, a onda sam skontao – nema tu šta da se dira. To je slika ulice i kao takva ide u red dokumenata, pa friziranje nema nikakvog smisla.
Uto razmišljam: ovakvih ruševina puna Kikinda. To bi moglo da se pretvori u čitavu temu. I dok razmišljam šta bi se tu sve moglo, odoh da overim kako će ova fotka izgledati u monohromatskom rasporedu…
A kako bi mogla da izgleda nego bolje od kolorne varijante…
Eh… Muko moja, nema ko da razmišlja blagovremeno.
Mhm, da. Nakon tog “pojačanja efekta boja” bi još čovek pomislio kako je kuća propala, a (Tozin) crep k’o nov.