Za potrebe ove priče Jen ipak neće preći granicu. Bar ne političku.
– Jednu kartu, molim.
– Ma, daj sklanjaju tu kantu, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@! Šta ste rekli? Kartu, a?
– Da, ja…
– Kartu, da. Ček malo. Vidi ovog s konjem. S konjem, bre, u centru grada! Heb’o te onaj ko ti dade volan! Kol’ko karti? Jednu, a?
– Da, jednu, ja…
– Ček sad… A… O, pa to ste Vi, Đurađe Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala! Otkud Vi u javnom prevozu?
– Čujte, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, ako možete malo tiše, jer sam ilegalno izašao s posla, pa nisam ni službeni auto uzeo. Znate…
– Ne može tiše. Kad ste mi davali ovu masku vozača autobusa GSP-a mislio sam da ću moći vazdan da psujem. Al’ vraga! Po propisima ne smem ništa ni da pričam. Kô da sam robot neki, bre, jebote!
– Pa, psujte u sebi.
– To ostavljam vama, Đurađe. Sad ću da psujem iz sve snage bez straha da ćete da me prijavite. Hehe.
– Ali čuće Vas drugi putnici, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Mogu i oni da Vas prijave.
– Neka me prijave. Ja ionako nisam pravi vozač GSP-a. Hehe.
– Da, u pravu ste. Ali ipak budete manje upadljivi. Nije nam cilj da se raskrinka maska zaštićenog svedoka. Zato mi dajte jednu kartu i da se pretvaramo da smo običan vozač GSP-a i običan putnik.
– Ako treba da sam ja običan vozač GSP-a, onda Vi ne trebate… ne treba da platite kartu.
– Ne bih se složio s vama. Pride što mi je u interesu da ovaj moj izlazak s posla bude što više “ispod radara”. A ovi “busplusovci” su zauzeli busiju na sledećoj stanici i prijaviće me za “švercovanje”.
– Ma, lako ćemo s njima. Nisam ja lažni vozač GSP-a od juče. Hehe.
– Ne razumem.
– Mnogo Vi toga ne razumere, dragi moj Đurađe. Evo sad koji metar pre stanice lepo otvorim vrata. E, tako.
– Pa, Jene, nismo na stanici.
– U tome i jeste fora. Eto, pratite putnike. Evo na primer ovu četvoricu klinaca sad što izlaze.
– Ovog crnog i ovog plavog? I ove blizance?
– Da, da, njih. Ali nisu blizanci. I vidimo se za dvesta metara, kad pomerim autobus. Ulazak obavezno na prva vrata, ovde kod mene. Hehe.
– * –
– Dobrodošli nazad, Đurađe Talaševiću! Što ste mi tako ozareni? Udarili adrenalin i endomorfin, a?
– Pa, ovo je… Ovo je nešto…
– Ovo je sasvim uobičajen postupak tokom moje vožnje, Đurađe. Pustim ljude da izađu pre “busplusovaca”, a kad ovi pretresu autobus, pustim ih da se vrate. Logično.
– Ali, kako se… Mislim, kako se “busplusovci” ne bune? I kako se vama u GSP-u to isplati?
– Mi nismo ista firma, Đurađe. To i predškolci znaju. A zašto se ne bune? Ne znam pojma. I oni su izgleda deo ove igre. A baš bih voleo da se neko pobuni… Ah, čekajte, evo dolazi neko.
– Gde? Kako? Ko?
– Vidite tu u retrovizoru, Đurađe. Neka gospođa dolazi. Izgleda da je ona glavna.
– Kolega, kakav je problem? Što ne krećete?
– Kakve smo mi kolege, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@? Jeste li Vi možda šofer? Je l’ radite u GSP-u?
– Ali, gospodine, primate putnike nazad, a taman smo pregledali autobus!
– Svak’ radi svoj posao, gospođo. A ja sad treba da vozim. A Vi, Đurađe, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, šta ste se skupili čim ste videli gospođu.
– Da me ne prepozna, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone. Da me ne prepozna…
– Šta? Vi se znate?
– Kako da ne. To je Jena Jameson i ona je u programu zaštite svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala.
– Jena Jameson. E, al’ ste joj našli ime…