Da li nas sećanje drži kako treba ili ga prilagođavamo dešavanjima tako da se ne bi pokazalo koliko smo glupi ispali?
Jedna od stvari koje nam najviše smetaju da napredujemo u životu: mentalna slika, da ne kažem fiksacija, koja projektuje očekivanje, a po pravilu nikada ne odgovara događajima i pojavama. Kada bismo samo bili veštiji da manje očekujemo, a više procenjujemo na osnovu realnog iskustva i, možda, zrna pameti, lakše bi nam bilo i bolje bismo prošli.
Trik je u tome što uzvodno stvari izgledaju drugačije nego nizvodno: sećanja prilagođavamo tako da očekivanja ispadaju ispravna, pa izgleda kao da trud razmišljanja nije bio potreban… A razmišljanje je, kao što znamo, najteža disciplina poznata ljudskom rodu i zbog toga tako malo ljudi upražnjava tu disciplinu. I eto, kad se osvrnemo, nekako ispadne da je sve u redu… Čak i ako ste doživeli neko iznenađenje, posle nekog vremena ćete verovatno tvrditi da ste bili u stanju da predvidite da će se tako nešto desiti, samo eto, baš tog dana niste pazili…
E, pa nije sve u radu. Ništa nije u redu. Problem je u tome što su političari svesni obrasca iskrivljenog sećanja, pa ga žestoko eksploatišu. Ne moraju oni da prave budale od nas: sami mi to činimo. Jednog dana ćemo opet sami reći kako nije bitno šta je bilo, bićemo pozivani da glasamo za lopuže A, lažove B ili psihopate C. I opet, nazivaće nas nekolicinu svakakvim imenima zbog najave crtanja i zaokruživanja spolovila na glasačkom listiću (meni omiljena kvalifikacija je da sam neodgovoran; oni meni kažu da sam ja neodgovoran) i na kraju će vlast sastaviti oni koji su se tako dogovorili pre glasanja, a ne kako je zaista glasano. Populus će se najpre komešati, a na kraju će se uljuljkati u sećanje da je bilo glasano tako kako je ispalo, bez obzira na to što ćemo na kraju upravo mi, kurocrtači, jedini dobiti ono za šta smo glasali. Na stranu što su nevažeći listići postigli cenzus – i time pokazali razliku u značenju pojmova “nevažeći” i “nevažan” – ali političari nikako ne bi mogli da prihvate da sede u skupštinskim klupama sa rečenim predmetima crtanja. Elem, to se ne slaže sa njihovom fiksacijom o tome kako parlament jedne banana-prazuiluk-države treba da izgleda.
Važno da su legli pare fudbalskom klubu dok studentska populacija biva desetkovana jer mahom nezaposleni roditelji nemaju novca da školuju svoju decu. Na stranu što bi mogli da plate nekim policajcima časove iz pristojnog ponašanja (ili barem kutiju bensedina) da se uljudno ponašaju prema građanima dok izbacuju cele porodice iz stanova na osnovu sumnjivih prvostepenih odluka. Na stranu što 7% rečnika premijera čini reč “značiiiiii” i baš ga briga, smeje se svima u brk jer je najzad našao potkusurivačku ulogu za svoju partiju.
Toliko sam zgađen aktuelnim ponašanjem mnogih predstavnika države da ovde prekidam svoj komentar pre nego što izjavim nešto što zaista ne bi trebalo.
Nema veze ako ne znate ko je Steven Sifonsky. A i kako da znate: nije ni glumac u turskoj seriji niti fudbaler. Ukratko, to je poslednji genije koga je Microsoft imao. Sad ga nema više, jer Sifonsky je otišao iz te kompanije. Nije to toliko bitno, ne moramo se brinuti za čoveka, nego je to pouzdan znak onog što dolazi.
Elem, spremite se: kroz pet godina, vaš računar neće imati miša. Umesto toga, imaće magičnu krpu pored monitora, jer ćete morati da mackate prstima po ekranu. Kako ćemo prolaziti mi što volimo da grickamo kikiriki dok smo za računarom, čuće se.
Dobro, dobro štivo za slušanje i, gle čuda, razmišljanje: deset pesama zbog kojih je Žikica Simić zavoleo rok muziku. On na početku kaže:
Zapitao sam se: „Koje su najvažnije pesme u tvom životu“? Ovih deset su mi prve pale napamet. Brzina i jasnoća sa kojom su izronile is sećanja mogu se shvatiti kao dokaz ispravnog izbora.
Sistem odabira brata Žikice je, izgleda, bio veoma nalik izboru koji sam učinio za projekat “mojih 125“. Evo, prošlo je već dvadesetak meseci otkad sam napravio listu albuma koji su me nekad u životu pomerili, gledao sam niz listu više puta do sada, i nijednom nisam poželeo da učinim bilo kakvu intervenciju nad spiskom.
Sećate li se ove reklame?
Prvo: bila je benasta do bola, ergo vrlo uspešna. Čak ju je i Zoran Radmilović parafrazirao u svojim improvizacijama u predstavi “Radovan III”.
Drugo: bile su to dobre farmerice. Prve valjane koje su mogle da se kupe u domaćim radnjama. Tek kad je Beko napravio faremerice po licenci Lee Cooper, Varteks je presmotao tabak i platio licencu za Levi’s. Osamdesetih smo se oblačili lako i kvalitetno.
Kontekst ovog uobičajenog pitanja je štogod naglašen na ovoj stranici, zar ne?
(tnx poZZdravljač)
Mudrost za nedelju popodne:
Nisam ja lud. Više mi se dopada termin “mentalno veseo”.
(Autor nepoznat)
Baš mi je krivo što ne znam poreklo ovog citata. Sigurno bi na izvoru bilo još zanimljivog i produhovljenog evangelizma. Jer znate kako je: kad ste okruženi glupostima koje emituje država, samo vam preostaje da pronađete neki eufemizam za ime kojim obeležavate svoje stanje.
Trik je u tome što život nije reka. Ovaj sa slike je to prekasno shvatio.
Nađi mačku.
Uh, izvinjavam se: zadatak je trebalo da glasi “nađi veselu mačku”.
Crnjak nedelje:
U toku je priprema za operaciju, pacijent leži na operacionom stolu, još uvek je budan. Anesteziolog ga upita:
– Je l’ želite anesteziju koju plaća fond za zdravstveno osiguranje ili plaćate sami?
– Osiguran sam! Molim anesteziju koju plaća fond…
– Vrlo dobro! Slušajte me pažljivo: ni-na-na-na, moje zlato spava…
Došli etnolozi u nekakvo selo na Papua Novoj Gvineji, jedno od poslednjih koje je civilizacija uopšte dotakla, da istraži običaje i društvene veze u plemenskoj zajednici. Upitaše poglavicu:
– Šta je dobro? Šta je loše?
– Dobro je kad napadnemo drugo pleme, opljačkamo ih, uzmemo im žene i stoku. Loše je kad oni to urade nama.
Naravoučenije 1: Nije onako kako je bilo, nego je onako kako je rečeno.
Naravoučenije 2: Nikad ne potcenjuj moć poricanja.
Najzad, možete da poričete ako želite. Poreknite da ste promašili još na prvom skretanju. Poreknite da ste loš radnik. Poreknite da imate stare dugove. Ako baš hoćete, poreknite i to da razumete na šta sam mislio. Poricanjem ćete odložiti rešenje svakog problema, pa i ono rešenje u kome ste vi sami problem.
Misleći o tome, upućujem vas da što pre završite glavni nedeljni obrok i uputite se bilo kuda napolje. U međuvremenu, prijatan ručak vam želim.