Ovaj dečko je moj heroj…
Mali Robert je moj trenutni favorit kao foto-model. Te face, to glumatanje pred objektivom, taj stav “znam šta hoću” retko se sreće i kod deset puta starijih, a njemu još nisu ni dve i po. Večeras smo bili u poseti njemu i njegovim roditeljima, pa smo se lepo družili. A fotka koju sam izvukao je jedna sa “uh!” faktorom: iz nekog suludog razloga, zatvorio sam blic, pa odapeo onako, da uhvatim taj pogled. Ispade slika u mraku, neponovljiva – jer kad sam pokušao da uhvatim to isto sa blicem, naravno da njemu nije bilo po volji…
Iskustvo čini važan element kad slikam klince, jer sam naučio šta tehnički moram, a šta je opcija (slobodnog dela nema). Fiksiram vreme ekspozicije na 1/100 s, što je bezbedno kad se radi blicem, koji inače držim utišanog za jednu do dve blende snage. Da bih kompenzovao najveće otvore blende, koji na mom radnom objektivu ponekad nisu bogzna koliko dovoljni, stavio sam da aparat sam odredi ISO faktor, pri čemu sam ranije fiksirao ISO 1600 kao maksimalni dopušteni. I baš je tolika osetljivost bila kada sam štriknuo ovu fotku. Bavio sam se izvedenim šumom iz raznih uglova, pa sam na kraju zaključio da nema mnogo šanse da počistim to zrno; ostavio sam ga, ali sam morao da uklopim “sve ostalo”. To je podrazumevalo prelazak u monohromatsku paletu (sepija je došla kao usputni izbor) imalo oštriji raspored kontrasta nego što sam isprva planirao. No, ako je za utehu, došlo je na svoje. Ovakav portret ima smisla.
Presuda: mišn akomplišd, mada sam se dobro naradio dok nije tako ispalo. 
Dakako, mogao sam da izbrišem sliku i zaboravim na nju, ali zaista, evo gledam opet, među tridesetak fotki krupnog plana mog malog drugara, nijedna nema ovako ubedljiv pogled; polumrak samo doprinosi atmosferi. Eh, moraću da nabavim spoljni blic i neki od sistema difuzora; valja mi kad slikam ljude, decu pogotovo.
U međuvremenu, dok sam se bavio ovom fotografijom, razmišljao sam i o tome kako sam još uvek radostan k’o mali majmun što bar imam prigodu da spasavam situacije i iz mraka. Manje od godinu dana je prošlo otkad su ovakve scene bile nedostižne za mene… Čak i sa ovim univerzalnim objektivnom 15-85 mm, čija svetlosna svojstva baš i nisu odveć reprezentativna (ko će dati dvaput više para za f/2.8 u celom opsegu?), lako se izvlačim u većini prilika; da i ne pominjem ono stakalce od 50 mm f/1.4 (koje je trenutno u pečalbi; Vladan šalje informacije o sopstvenoj ushićenosti pri slikanju u “mrklom mraku”). Nažalost, sad već prepoznajem da je ISO 1600 pomalo previše za brzu i efikasnu obradu šuma u svakoj prilici (kako kad: ponekad i uspe, da budem iskren), a ISO 800 ponekad ne daje dovoljnu marginu za rad. Prema mom ličnom iskustvu, optimalna mera bezbednosti za rad u visokoj osetljivosti na Canonu EOS 60D je ISO 1250. Međutim, međukoraci u određivanju osetljivosti nisu na raspolaganju kao opcije za maksimalnu dozvoljenu osetljivost pri aftamackom izboru…