“Šta-šta-šta to slušaš?”, uhvati me Jasna ovog popodneva. “Otkad ti to slušaš?”. Pa slušam, hoću i ja da znam šta je to. Ne gledam više televiziju da bih saznao za nova imena. Čujem, stavim u odgovarajuću nišu i to je to.
Danas slušamo jedno relativno novo ime. Kaže Jasna “nije novo, šta lupaš bre, rade od devedesetih”, a ja lepo kažem “relativno”, jer meni je novo… Onda ja nju pitam da mi kaže šta zna o njima, a onda kaže “Ja da ti kažem? Neću!”… E, pretrgli se: šest albuma za osamnaest godina… I tako, uz šalu vreme leti: Skunk Anansie.
Kaže Jasna da stavim ovu verziju spota.
Zapravo, razlog što sam postavio ovo je vrlo simboličan. Setio sam se jednog čoveka koji je sklon paušalnom mišljenju koje se ne usuđuje da izgovori drugima u oči, koji u životu ima idole i spreman je da skoči u bunar ako mu oni to kažu, koji po svoje mišljenje ide na razne adrese i veruje da za to niko ne zna, koji trči da uzvrati da ne bi slučajno ostao dužan i koji ponekad javno loše čita loše napisane tekstove. E, pa on mi je jednom prilikom rekao ovo: “Ti si čovek sa predubeđenjima”. Nije me uvredio, jer on mene ne poznaje dovoljno da bi mogao da me uvredi, nego me je zabavilo to što je on meni izručio tu kvalifikaciju, on koji od svih ljudi sa kojima održavam kontakt ima najviše predubeđenja, i to onih najgorih. Doduše, to je njegov usud, jer ne ume dobro da proceni ljude. E vidiš, dotični se nešto kao bavi muzikom, a misli da ja nikad ne okusim novu muziku kad se pojavi ili staru koju tek kasnije otkrijem.
Njemu posvećujem ovu pesmu. Nažalost, on ovo neće videti. Naime, on ne dolazi na Suštinu pasijansa: uvredio se nakon što sam mu rekao da je pobrkao suštinu pasijansa sa ciljem igre: rekao je da je suština u tome da se karte slože. Jadan čovek. Mnogo priča, a ništa ne kaže.