Treća, sreća; morao sam da se latim ove, setićete se i zašto.
Kad sam ono sistematski izgrešio sa fotkom za 10. januar, obećao sam sebi da ću izvesti i jednu čestitu fotku tog mesta, sa stalka, svetlo mereno kako treba, u postprodukciji izvedeno kao pop-art razglednica. I onda, zadesi se da sam tuda prišao na kraju sesije po trgu, kad su mi prsti već bili smrznuti. I nije bilo dovoljno svetla za čestito merenje, ali uradio sam nešto…
…pola sekunde iz ruke. I posle tog snimka (koji čak nije ni HDR), odmah sam odustao zbog previše mešanja svetla gde nije potrebno, a manjkom svetla tamo gde je trebalo. Nisam verovao da ću u postprodukciji uspeti da spasem išta. Međutim, preko svake nade, to se ipak desilo. Uočićete siluetu ispred auta, ludaka koji je vozio bicikl po ledu i hladnoći, pa ćete biti načisto koliko je trajala ekspozicija. A osim pola sekunde, beše to f/3.5 a ISO 800, što je zahvalna kombinacija – osim što f/3.5 na 15 mm, što beše žižna daljina, baš nije neki superšampion oštrine po obodima. Tu je takođe svoje odradila postprodukcija, pa ako baš ne zagledate u detalje na većem primerku slike, nećete mi previše zameriti.
Presuda: mišn akomplišd, mada je sve to bilo zamalo neuspešno. 
Uspeo sam na mišiće, što kažu. Taj odsjaj svetla u kadru koji curi na sve strane (vidi se na fotki punog formata) skoro da ne smeta, nego naprotiv, čak ima izvesnu notu korisne dopune. Žuto svetlo je već bilo jako i stišavao sam intenzitet boje; zato sam plavom svetlu podigao dinamiku i tako dobio komplement koji je nedostajao na slici. Toranj zgrade je delimično očišćen od šuma, a Neša mi valjda ne zameri ovog puta što sam opet ostavio zgradu u prirodnoj perspektivi umesto da je “uspravim”.
Svetu se ne može udovoljiti. 
Komentari su onemogućeni.