Ježeva oproštajna, za ovu sezonu…
Dok sam baratao nekim kartonima i primao kritike zbog slikanja one jučerašnje pola sekunde iz ruke (ama, nije da Neša nije u pravu, nego… ja to tako da se pohvalim, a ne zato što tako treba), padne mi pogled na ježevu frizuru a la Robert Smith… I tako, saberem dva i dva, dobijem pet, kažem to je to i latim se onog čega se latim kad u poslednje vreme slikam krupne planove.
Ovog puta je bilo dosta zavitlavanja sa visokim ISO faktorom i mutnim komadima na slikama. Rekoh sebi: čak i u eksperimentu, udovoljiću svom prijatelju i foto-guruu Neši, čoveku velikog strpljenja kada je reč o dostizanju rezultata, pa ću spustiti osetljivost na ISO 100, suziti blendu da održim najbolju oštrinu koju ovaj objektiv daje, staviti aparat na stalak, pažljivo kadrirati i odložiti okidanje za dve sekunde da ne bih izazvao pomeranje. I tako sam na ovoj fotki prvih pet sekundi zadržao ekpoziciju, a sledećih pet sekundi lagano zumirao od početnih 32 mm do maksimalnih 85 mm, kako bih dobio WARP efekat. Kadar je ceo, bez ikakvog isecanja, a u obradi sam izveo korake koji naglašavaju detalje, malo čačnuo raspored svetla i konrasta – i to je bilo to.
Presuda: mišn akomplišd. 
Izveo sam ukupno četiri pokušaja WARP efekta i ova, poslednja, bila je očigledno najbolja. Dužina ekspozicije je bitna, pa sam menjao blendu od f/8 do f/16, a bitno je i to koliko objektiv miruje, a koliko dugo i koliko brzo se menja zum. Ovde je odabrano pola-pola u vremenu i spora promena zuma; čini se dobrim receptom.
Zabeležiću za sledeću priliku. A stalak neću pakovati; služiću se njime ovih dana.