Kreneš tako u šetnju i nabasaš na rimske ruševine…
Nije izgledalo kao pogodan dan za šetnju – pogled kroz prozor naše hotelske sobe i moje mobilno 
sokoćalo su upozoravali na kišu u najavi. Neko bi se u toj situaciji priklonio toploj banjskoj vodi i svom onom tetošenju koje je mamilo samo sprat ispod, ali mene je zasvrbeo desni kažiprst – onaj za okidanje, pošto mi je na aparat bio montiran prime 50mm objektiv koji mi je Grba tako velikodušno pozajmio pre neki dan.
Sva sreća da je Sandra dovoljno luda kao i ja te kišu ne smatra preprekom za šetnju, pa smo se uskoro zaputili uzbrdo – ideja je bila da se nekako domognemo brda iznad Banje Koviljače. Posle sat vremena lutanja oko kuća na obronku brda shvatili smo da nema čak ni kozije stazice kojom bismo mogli nastaviti. Tu sam priznao poraz i isukao Google Maps ne bismo li iskopali neku alternativnu putanju. I tada sam u moru zelenila na mapi ugledao poziciju zanimljivog imena: Koviljkin grad.
Sama pozicija nije pružala nikakve detaljnije informacije, ali brzi pregled kroz Wikipediju otkrio je da je reč o arheološkim ostacima za koje se smatra da je rimski grad Gensis. Pošto je memorijska kartica u aparatu još uvek bila prazna, nije bilo dvoumljenja – vratili smo se u centar banje i zaputili u pravcu Loznice. Pola sata kasnije, posle žestokog uspona, shvatili smo da to što na mapi ni jedna staza ne vodi do pozicije znači da je takva situacija i na terenu. Preostalo je jedino da se zaputimo pravom linijom – držeći se uz drvenu ogradu da se ne skotrljamo niz brdo koje se strmo spuštalo tik uz nju, uz skoro nimalo prostora za gaz.
Ne mogu reći da se pentranje u prvi mah isplatilo koliko sam očekivao. Lokalitet skoro da uopšte nije 
istražen tako da sve što se može videti je nabacano kamenje na osnovu koga se mogu naslutiti obrisi nekadašnjih prostorija. No, sreća nas je poslužila u povratku jer smo sa druge strane tarabe primetili izrezbaren kamen, koji je definitivno ukazivao na to da su se neki tipovi u togama pre dva milenijuma motali u blizini. Ljubazna domaćica nas je pustila u dvorište (ajde vi recite ne kada vam na vrata pokuca ćelavac isprskan blatom, sa stalkom od metar i po u ruci), te sam imao prilike da ga uslikam iz blizine. Potpuno nadrealna scena – komad davne istorije leži u prostoru ograđenom za živinu, koja trčkara po mestu gde je nekada išao via Argentaria (rimski put od Sirmiuma do Ad Drinuma).
Ko zna koliko još ovakve istorije leži pod našim nogama… i da li ćemo to ikada saznati.