Utovar nedeljom, 6. januar

Ah, pa večeras korinđanje… Ili ne znate šta je to? Nema veze, mada mi je žao ako niste to iskusili kad ste bili mali. Moram da se istresem sada kako bih bio miran sutra. Izvinite što će ovo zvučati kao akutni napad mizantropije. Zapravo, ja volim ljude. Mrzim samo zle ljude. A nisam kriv što je glupih više nego pametnih, jer zli opstaju zahvaljujući glupima.

Tradicija, velim, a ne potreba za merenjem bilo čega što se meri u uobičajenim prilikama. Čak je i post je pretvoren u vanserijsku lakrdiju – a većina onih koji, kao, poste ne kapira da suština posta nije u odricanju od mrsnih jela nego od loših misli. Što se tiče fizičkog posta, u istoriji je mnogo važniji bio onaj veliki post uoči Vaskrsa – i to iz sasvim pragmatičnih razloga. Bilo je rano proleće, hrane je nedostajalo jer je zima iscrpila kućne zalihe. Valjalo je premostiti do časa kad dođe prilika za ubiranje prvih plodova.

Ja obično postim onako kako to rade sveštenici – nikako. Kad sveštenici budu postili onako kako poste monasi, i ja ću. Ili neću, kad malo bolje razmislim. A posnoj večeri kod Jasninih roditelja prisustvujem već četvrt veka: takva je tradicija. Slađa mi cicvara za božićnom trpezom ako ostanem gladan prethodne večeri.

Može li iko da mi objasni čemu služi klasifikacija TV programa prema prikladnosti za određene uzraste? A posebno: čemu služi ta klasifikacija kad se vreme prikazivanja ne usklađuje sa sadržajem?

Prvog januara, budim se zorom oko podne i listam TV kanale uz kafu, ama pre nego što sam oprao krmelje iz očiju. Na jednom pinkoidnom kanalu – nekakav film. Zastanem da vidim o čemu je reč, jer ne prepoznajem delo. Imam šta da vidim: devojčica od oko deset godina, sa maskom na licu i ljubičastom perikom, sa dva Glock pištolja u rukama koje ona, kad bi bili pravi, ne bi mogla ni da drži u svojim šačicama, uleće u nekakav prostor pun nekih likova arhetipskog izgleda negativaca, uzvikuje “Gde ste, pičke!” i u roku od jedne sekunde uputi dvojici po metak u čelo. A to je tek početak scene koju neću prepričavati.

Zadržao sam se još samo toliko da uočim kako na ekranu postoji oznaka “16” u crvenom kružiću, pa sam se uto i okanuo gledanja televizije.

Međutim, ostao sam u razmišljanju: jutro/podne posle dočeka Nove godine. Gomila dečurlije mlađe od dvanaest godina se već probudila i, treba li da pogađamo, gleda televiziju dok jede mamine kolače umesto pristojnog obroka. Njihovi očevi su bili tinejdžeri kad je nacija vežbala buduću reality show praksu na terenima od Vukovara do Knina i od Korenice do Srebrenice. I sede tako otac i sin u toplini doma svoga i u raspoloženju za slatke kolače i loša pića – sin pije kokakolu, otac kiselo pivo – i zabavljaju se kako već dolikuje, pred televizorom kao poslednjim mestom u kući gde se porodica zaista okuplja. I gledaju novogodišnji koncert bečke filharmonije… Ili će pre biti da je tata hteo da gleda akcioni film, pa rekao: “Sine moj, još nemaš šesnaest godina, idi radi nešto drugo dok tata pogleda ovaj film!”…

Ili će zajedno gledati kako desetogodišnja devojčica obučena za maskenbal u zabavištu uzvikuje “Gde ste, pičke!” i puca iz dva Glocka na nekakve mafijaše, kriminalce, robijaše, šta ja znam ko su već. Neka sinčina na vreme nauči kako se deli pravda, za početak teoretski. A pošto nema više odlaska u vojsku, kada dođe vreme, poslaće ponosni otac sina na neku predvojnič… predstadionsku obuku, neka nauči da preživljava u hordi. Valjaće mu u životu.

U međuvremenu, praksa mishears lyrics se nastavlja na Balkanu…

Ne znam da li je istina, pošto potiče sa portala dnevnog lista u kome vole da lažu, ali ipak da prenesem.

Čitam tamo kako su uhvatili nekog klinca od 18 godina u centru Novog Sada da baca petarde, pa ga još zatekli da nema ličnu kartu. Zbog petardi je osuđen na osam dana zatvora, a nije imao para da plati kaznu za neposedovanje lične karte, pa je fasovao ukupno dve nedelje mardelja.

Prisećam se kako smo odlazili na doček Nove godine i vatromet nekoliko godina uzastopce, pa je iz godine u godinu bilo sve gore sa tim petardama, topovskim udarima i sličnim idiotskim igračkama. Još mi toliko ne smeta to pucanje koliko sam se plašio za bezbednost svoje porodice kad sam video kako petarde lete po vazduhu. A kap koja je prelila čašu beše ona kad sam svojim očima video nekog golobradog klipana u policijskoj uniformi kako pali i baca petardu. Od onda više ne izlazimo na trg u novogodišnjoj noći; a koliko čujem, i dalje ista priča…

Imao bih šta da pitam, ali ta moja pitanja neće promeniti ništa, pa odmahujem rukom uz glasnu psovku. Ćutim, ali gledam u sve vas.

Molim? Smučila vam se ova slika? I treba da vam se smuči. Sad preduzmite nešto da se ovako nešto ne dogodi vašem detetu.

Vic ide ovako nekako… Dolazi Perica u prodavnicu i kaže:

– Dobar dan teto! Dajte mi tafu!
– Molim? Šta hoćeš, mali?
– Ma dajte mi tafu za tuvanje!
– Mali, briši odavde ili nauči da govoriš!
– Ma p*ši turac, teto!
– IIIIK! Kako te nije sramota! Barabo jedna!
– Aha! Turac razumeš, a tafu ne razumeš?

Da ne ispadnem, kako to kažu polupismeni, hejter, zamoliću bilo koga ko je raspoložen, a poznaje prilike, da mi objasni nešto. Elem, ne pratim televiziju dovoljno da bih merodavno presudio, a ne uspevam drugačije da pronađem bilo kakvu pozitivnu osobinu onog pevača Georgijeva. Sve što znam o njemu je da je kao pevač irelevantan, jer takvih ima k’o kusih pasa, da njegove pesme nije moguće upamtiti (verovatno zato što ih komponuje neki đak Glugenija Svemogućeg) i da, bez obzira na to, nalazi za shodno da se ponaša arogantno.

Dakle, ima li dotični bilo kakvu osobinu, delo ili zaslugu bilo koje vrste koje ga čine relevantnim u bilo kom kontekstu (u industriji zabave ili bilo gde drugde)? Hvala unapred.

Preporučujem za čitanje: Šinobus i ja.

Jedno sentimentalno sećanje je probudilo drugo. Ispod ćete naći i moj poduži komentar.

A sledeći video-zapis ostavite za sutra popodne, nakon božićnog ručka: Roger Waters u gostima kod Howarda Sterna! Mila majko, pogledao sam samo šest minuta (i ja ovo ostavljam za božićno predveče) i za to vreme jedna drugog su ispreskakali dovoljno puta da se zabrojim…

Eh, pa hteo sam ja da tovarim još, ali znate kako je, doba posta i tako to. Dosta sam, kako se ono kažem, hejtov’o. Nego, prijatan ručak vam želim! A kad niko ne gleda, pojedite parče mesa: kad mogu popovi, možete i vi.