На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:
| пошто је ове године јубилеј Спектрума
Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂
А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.
За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!
Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.
Колега није имао прва два часа, па се појавио тек око девет са пакетом, док сам ја благо поцупкивао од нестрпљења. Однели смо га у радионицу електро смера да пробамо, имали су један фришко оправљен телевизор. На адаптеру за 9 волти није било утикача, па смо напросто гурнули те две жице у струју и… на телевизору, на 36. каналу, се појавио чувени црни квадрат са белим оквиром, и онда оно 0: ОК.
Не сећам се шта сам радио до краја наставе, вероватно давао последњу шансу неким тежим случајевима да поправе кечеве, крај године је био. А онда кући, брзо нађи неки утикач, убоди кабл у (специјално за њега купљен) мали телевизор и удри. Удри у ситне покушаје да се нешто упрограмира, јер није имало на шта да се сними ни са чега да се учита – нисам имао касеташ, него тракаш, и требала су ми два кабла са 3,5мм бананицама на једном крају и ДИН5 утикачима на другом (који су скоро изумирали, али су се убрзо поново појавили као утикачи за тастатуре). Наравно, чим ми је неко направио те каблове (да, то се правило, није било да се купи), одмах сам почео да пишем пасијанс. Тракаш је после годину-две ипак замењен касеташем, па овај другим касеташем, па се мењала тастатура, па се додало меморије (чувени бисер, којим је Клајв Синклер постигао нижу цену машине – набавио је гомилу неисправних чипова од 4К меморије, којима једна страна није радила па су имали у ствари 2К… остаје нејасно шта су уграђивали кад се потрошила та гомила, јер је Спектрума произведено два ипо милиона). Коју годину касније се додала и права тастатура, дугме за ресет, деветоиглична утичница за џојстик (иста као за серијски на Писију) и на крају и интерфејс за центроникс кабл за штампач.
Повремено сам се осећао као комшија који је имао телевизор пет година пре осталих: пуна кућа. Долазили другари и играли се до бесвести. Боље је било кад бих неком позајмио, па он онда лепо код куће вози формулу три до два ујутро.
И кад смо 1988. набавили Атарија, Спектрум је и даље повремено укључиван. Наша деца су непоправљиви носталгичари.