Pimadona se nalickala. Bila je uznemirena. Znala je da nešto nije u redu i rekla sebi da treba da se pribere, da se ne bi rasturila na sastavne deliće. Ulica je vrvela od ljudi u potrazi za zabavom, ali samo je ona bila sposobna nekog i da skenja. Zavapila je: Odvedite me negde, na neko dobro mesto, pa ćete da vidite šta je dobra zabava!
Izdržali ste da pročitate, a ništa vam nije jasno?
Tek sada počinje zabava. 
Pasus koji ste pročitali na početku nije prepričavanje dogodovština iz mog života, već grubi prevod prve dve strofe današnje pesme.
“PINKulja, krvavim očima, merka nekog frajera kome, kao i obično kada su ti frajeri u pitanju, ništa nije jasno. Pokušava da ga smuva, ali slabo joj ide. Ostala je bez teksta.”
Itd, itd… morate malo i sami. 
– * –
Poprilično je teško definisati šta je bio Duncan Browne. Muzičar i kompozitor koji je napisao neke od najfinijih pesama koje sam ikada čuo, pesnik koji je na rafinirani način uspevao da se poigra sa rečima u svojim stihovima ili svestrani umetnik velikog talenta koji je promašio i mesto i vreme stvaranja. Možda od svega po malo. Od velikog talenta ostale su samo mrvice da po njima prebiramo, pokušavajući da sklopimo kockice njegovog života.
Zbog Boba Dylana je počeo da svira gitaru, a Andrew Loog Oldham ga je naterao da snimi prvi album. Give Me Take You (1968) je bila albumčina koja kao da je pala s Marsa, gledano iz konteksta muzike koja se tada stvarala na Ostrvu. Bila je to iznenađujuće vešta mešavina roka, popa, klasike i folka, začinjena izvrsnim tekstovima. U novinama je često poređen sa najboljim radovima Paula McCartneya ili kolosalnim albumom Astral Weeks (1968) Vana Morrisona. Keith Emerson mu je ponudio mesto u svojoj grupi. Promoteri nisu imali pojma gde da ga stave i kako da ga reklamiraju. Tavorio je ne nastupajući, ponekad nešto snimao i radio kao studijski muzičar veći deo sedamdesetih. Kolaboracija sa Peterom Goodwinom u grupi Metro rezultirala je antologijskim istoimenim albumom (1977), ali je ponovo promašila vreme izdavanja. Solo Browneovi albumi The Wild Places (1978) i Streets of Fire (1979) počeli su da se vrte po radio stanicama. David Bowie je snimio njihovu pesmu “Criminal World” za svoj album Let’s Dance (1983), činilo se da je nešto, ipak, počelo da se dešava i… Ništa se nije desilo.
Browne se povukao u svet filmske i televizijske muzike. Paradoksalno, jedini pravi hit imao je sa muzikom sa TV seriju Travelling Man.
Umro je 1993. godine. Imao je samo 46.
Srećom, njegova muzika je sakupljena i ponovo objavljena, pa se slobodno može reći da danas ima više poklonika nego u vreme kada je stvarana.
– * –
I da ne zaboravimo Primadonu, treba da saznamo šta se desilo na kraju pesme.
Eyes out of focus, the sharpening of blades
The sad tension, reek of patchouli
Even the jokers are dealin’ in spades
It’s one dimension, it’s all so passé’
Just then a voice said,
“Honey, it’s too late to change your mind”
Her face tightened
I could see she’d found a new design
and she said, “Listen to me, it’s just a fantasy
This time I’m comin through
and now there’s something you can do for me…
There’s something you can do for me!”And oh, oh, take me to the Wild Places
And let me show you what the night is for
I don’t wanna dream, I wanna set the wheels in motion
Cos’ in the heat of the moment I just lose control
In the heat of the moment I just lose control.
…