Igre bez granica: poruka koju je lako razumeti drugačije

Whistling tunes we hide in the dunes by the seaside
Whistling tunes we’re kissing baboons in the jungle

Ne znam gde ste u subotnje popodne ranog oktobra 2013. godine. Ja sam na putu za Beograd, gde imam susret koji je iz raznih (uglavnom objektivnih) razloga odlagan 25 godina. I tamo će biti šta će biti. Ne vredi da očekujem ili izbegavam očekivanja, jer znam da ne vredi to tako posmatrati. Peter Gabriel je čovek koji na sceni ne kalkuliše, nego radi vredno, u čemu mu pomažu neki ništa manje vredni prijatelji.

Zbog toga današnja najava ne referencira nijedan koncert. Prisećamo se jedne od važnih angažovanih pesama iz repertoara velikog muzičara.

Slučaj “Peter Gabriel” je jedan od onih malobrojnih koje moramo razmatrati posebno: ne postoji kategorija u koju ćemo smestiti autorski rad tog majstora. Naravno, nismo mi Ameri i stoga nema potrebe da sve što vidimo ili čujemo uguramo u obeležene rafove. Ali, ovog puta je reč o ozbiljnijoj stvari. Bilo da govorimo o ranim radovima grupe Genesis, o neverovatnoj kanonadi autorskih dela tokom prve dekade samostalne karijere ili o zrelom dobu tokom kojeg nije spavao na lovorikama stare slave, nego zacementirao ugled ne gubeći ni jotu svog dostojanstva, Peter Gabriel ostaje enigma.

It’s a knockout

Čovek nije postmodernista, šta god ko imao da kaže nasuprot ovom mišljenju, već izraziti kreativac koji koristi više ravni komunikacije u svom ophođenju prema primaocima njegovog rada. Mnogo je godina prošlo da je Peter Gabriel koristio taj metod pre nego što se pojam multimedia odomaćio u kontekstu umetnosti.

If looks could kill they probably will

Treći od četiri albuma koji su se zvali, prosto, Peter Gabriel (ali svaki je imao nadimak prema omotu: ovog iz 1980. godine su prozvali Melt) ostaće zapamćen po podatku da je Gabrielov promoter u SAD, iz kompanije Atlantic, zaključio da rad nije dovoljno komercijalan. To je, dakako, zvanična priča: istina je da se čovek uplašio angažovanih tekstova koji zadiru u “veliku” politiku. Nakon napuštanja te kuće, dotični krele je posle uspeo da ubedi Davida Geffena da postane promoter za izdanja Petera Gabriela u Americi, što se pokazalo kao valjan potez.

Whistling tunes we piss on the goons in the jungle

“Games with No Frontiers” je numera sa implicitnom prozivkom nesuglasica u Evropi. Vreme kad se pesma pojavila beše praskozorje prelaska evropske politike u zonu zajedničkog interesa, gde se granice brišu, a vlade bogatih država odlučuju da krenu u eru odricanja od dela suvereniteta zarad blagostanja. To vreme je bilo romantično, kad se gleda iz današnje perspektive, moglo bi se reći čak i naivno. Eto, danas svi znamo da Evropska Unija nije dostigla očekivano ekonomsko blagostanje i stabilnost – naprotiv, labilnija je nego ikad ranije – nego je postala politički entitet, čime je ona prva ideja, još pedesetih skrojena zarad efikasnog prometa ugljem i čelikom po Evropi, dovedena do groteske. Zbog toga, budimo iskreni, ova pesma naprasno dobija novu konotaciju:

Hans plays with Lotte, Lotte plays with Jane
Jane plays with Willi, Willi is happy again
Suki plays with Leo, Sacha plays with Britt
Adolf builts a bonfire, Enrico plays with it

Adolf, srećom, ne pravi lomače od knjiga ili bilo čega drugog, ali sve ostalo bi kojekako moglo da se rastumači svežim, post festum asocijacijama koje nisu duhovite.

In games without frontiers – war without tears

Svet će uvek prolivati suze, jedini je zaključak koji možemo izvući 33 godine posle objavljivanja ove čudne pesme. Pomalo može da pomogne svođenje na muzički ugođaj, meni se pogotovo dopada to što je ovde došlo do prve saradnje sa Kate Bush, što će svoj zenit postići šest godina kasnije u “Don’t Give Up” (beše to drugi kandidat za današnju muziku za popodne – nećemo je zaboraviti!). Međutim, ova muzika ne postoji zato što je lepa, nego zato što nešto govori.

Dressing up in costumes, playing silly games
Hiding out in tree-tops shouting out rude names

A umetnost Petera Gabriela oduvek govori svakome ko ume da čuje, gleda, čita i razume između redova. Odavno sam pomislio: kada bi Suština pasijansa imala himnu, bila bi to neka numera Petera Gebriela.