Trebalo je biti u Kombank Areni 5. oktobra 2013 u 20:00. Ne, neću zameriti onima koji nisu bili tamo, ali ću im reći da su propustili nešto što čovek za života treba lično da iskusi. Poput pijanstva burbonom Four Roses, Keopsove piramide, dva kišna dana u Đula banji, leta balonom ili forsiranja planine Radan, koncert Petera Gabriela je tantričko iskustvo posle kojeg se treseš dugo.
Ovo sam slikao onim đubretom koje nosim u džepu sa sobom, prvi put se setivši da prebacim sa ISO 100 na ISO 400, jer kad se okidač nalazi na touch screen monitoru, od mirne slike nema govora. I tako:
Da, znam: ovim činom sam i eksplicitno postao deo mase koja drkelja mobilni telefon u visini očiju. Poenta je, pak, dvostruka. Prvo: niti sam pokušavao da snimim video niti sam se opterećivao fotografisanjem (kad već nemam fotoaparat pri ruci). Nisam lovio momente (koji se na fotografiji ne čuju), nego ilustracije. Drugo, dokumentu se u zube ne gleda: nisam jurio nikakvu ekskluzivnost, nego sam objektivom veličine zanoktice dokumentovao svoj utisak o koncertu. Možda grešim u referencama, ali redom koji bi važio da je ovo tekst, sleva nadesno, pa odozgo nadole, ovo bi bilo: That Voice Again, Sledgehammer, Red Rain, The Tower That Ate People, Big Time, Biko. Ovo nije redosled izvedbe, nego redosled fotografija u ovom kolažu.
– * –
Mala digresija.
Drugar i ja se rastajemo pred njegovom kućom u sitni sat, dotaksirao sam ga kući, bili smo te večeri u leto 2006. godine zajedno na koncertu Roxy Music u Beogradu. “Da li si primetio”, zausti on, “da dva sata ni reči nismo prozborili o koncertu koji smo večeras gledali?”. “Biće mi potrebno neko vreme da sastavim suvislu rečenicu”, odgovorih mu.
Eh, da… To je ona definicija koju sam motao po glavi da je izreknem dok sam večeras iza ponoći vozio ka Kikindi, a ostali u kolima dremuckali. Biće mi potrebno neko vreme. I neka se ne pretvori u rečenicu, što se mene tiče. Neka se pretvori u kockicu, u gradivni blok moje duše. Više ne bih mogao da poželim.
– * –
Hvala na pažnji i laku noć. Spavaću snom čoveka koji je štriklirao stavku na svojoj bucket listi.
štriklirao stavku na svojoj bucket listi
Upravo. Čuo sam uživo “The Family and The Fishing Net”. Sad možem da mrem spokojno.
Morao sam da vidim.
I jesam.
I onda, posle koncerta, gorenavedeni me je totalno, ali TOTALNO patosirao i ovde napisanom izjavom, noge mi se odsekle, tako da nisam mogao da izadjem iz bube da se ljuCki pozdravimo.
Uz Lecinu pomoć, pretvorio sam Subarua u Gabriel mašinu, šest CDova sa Genesis albumima su jutros zamenjeni sa šest CDova sa Gabrielovim solo albumima, po redu … pa će mi saobraćajne gužve biti lakše.
Da dodam gornjem spisku i “The Family Snapshot”. A i dalje ne znam šta bih napisao o koncertu. Bili smo, dovoljno je.