Bio sam nervozan celog dana: napolju došlo proleće, a ja posla – ovoliko. Da tražim milost, ne vredi: frilenserska tuga je da milost možeš da dobiješ kad god hoćeš, uz zaradu od tačno nula novčanih jedinica. U neka doba sam objavio Jasni: “Idemo u šetnju!”. A kad joj objavim takav plan, znam da me neće ostaviti na miru dok ne bude i ispunjen.
Ali, hoćeš: dok smo krenuli, izgubio sam svetlo. A baš sam hteo da se bacim u umjetnost. Ovako, nosio sam fotoaparat u ruci, na njemu Draguljče kao jedino staklo koje može da radi u mraku iz ruke, a oko spremno da uhvati štogod… Oko sedam kilometara kasnije, imao sam šest ekspozicija, od toga dva belosvetska škarta i jednu notornu budalaštinu. Zato je džoker ispao uspešan.
Ispred zgrade opštine u Kikindi i dalje stoji desetak skulptura koje su donete iz fundusa kolonije Terra; već sam slikao nešto od toga, kad sam ono testirao Dugu Cev na ulici. Ovog puta, drugi uslovi: odlučio sam da puknem glavudžu blicem, pa da je izolujem od pozadine nekom vinjetom ili pojačanjem kontrasta. Malo ovog, malo onog, obrada u Lightroomu je bila dovoljna. Čak je ta senka, koja se uobičajeno pojavljuje kad uspravim fotoaparat i smeta rezultatu, ovog puta ispala u korist kompozicije. Alatka Radial Filter, koja je korisnija od vinjete jer mogu da upravljam položajem “rasvete”, ovog puta se pokazala kao savršena za potrebu.
Šteta što su se na licu nahvatali lišaji. Da ih nema, senke na licu bi bile sugestivnije. No, očigledno je da se čuvari terakote odlučuju da ostave skulpture da žive svoj efemerni život pod uticajem elemenata. Ima nekakve simbolike u tome.
Komentari su onemogućeni.