Trepni – i izgubićeš trenutak.
U pokušaju da se održim u budnom stanju, izašao sam na balkon da malo udahnem. Fotoaparat sam poneo, verovatno, po inerciji, uopšte ne razmišljajući da li uopšte želim da slikam nešto. A na aparatu Duga Cev, neudobno za ad hoc lov. Uočim kumrije (AKA grlice) kako se odmaraju na žici kablovskog operatera koja se pruža sa krova bolnice ka banderi ispred komšijine kuće. Pomislim da štriknem fotku kad kumrija poleti.
Prosta ideja se pretvorila u agoniju, jer dugo čekanje plus početni neuspesi su se pretvorili u dvadeset minuta besomučnog lova na fotku koja će mi biti po volji. I za to vreme, uspem da uhvatim jedan jedini prihvatljiv snimak.
Dok nisam krenuo u obradu, nisam znao da li sam uspeo. Žar želje za uspehom se nije pretvorio u konačno zadovoljstvo, iako ova fotka, ovakva kakva je, može da se smatra valjanim rezultatom. Kapitalni celodnevni dremež, šta li… Mislio sam da će žica smetati, ali ispade baš suprotno: pomalo šašavo, ovo me podseća na nekakvu maketu letelice koja se kliza niz sajlu (ko je rekao “In the Flesh“?). Na kraju je ispalo jednostavno, pritom efektno. Ništa ne fali, ništa nije višak. Filter se pokazao kao prikladan: osećaj “ne diraj više!” me je obuzeo posle samo nekoliko prostih koraka u obradi. I to je bilo to.
No, ponekad presuđuje trenutak. Lov na ptice u letu teleobjektivom, suncetižareno, đavolski je težak posao. Jedna kumrija se zatekla na vrhu bandere, lagano sam je nanišanio, a onda sam pljesnuo nogom da je poplašim. Sve je to ispalo po planu, osim što nisam pritisnuo okidač na vreme… Eto meni teme za vežbanje.
Pričam ja jednome odavde, što me je zeznuo pa navukao na fotografiju, kako sam u 4 ujutru u Veneciji lovio galebove “ali ono onako da ja mašem aparatom kako on leti, pa da on bude jasan, a okolo mutno” (bejah malo više neuk nego što sam sad). Objasni on meni da sam ja to zapravo “panirao” galeba. Eh, rekoh mu ja, gadni su oni i sa maslinovim uljem i bosiljkom, neće im ukusu pomoći ni valjanje u prezle…
Da bih stigao do
pohovpaniranja ‘tice, moram imati neki zanimljiviji prostor i, da prostiš, malo više ‘tica. A ako baš moram u Veneciju da idem da bih pokušao dapohujpaniram galeba, pa dobro… Quello che deve essere, non è difficile…Нико не похује ко Пољаци: http://pl.wikipedia.org/wiki/Pochowani_na_Cmentarzu_Wojskowym_na_Pow%C4%85zkach