Naš specijalni reporter bio je na odmoru u Crnoj Gori. Da prostite.
Otkako je Peacock onomad, pričajući o Vlatku, pomenuo D., to mi se ime učinilo poznatim. I zaista, dok se odličnim putem Berane-Mojkovac-Kolašin-kanjon Morače-Podgorica-Cetinje-Budva-Porto Montenegro-Herceg Novi krećemo ka moru, na zadnjem sedištu našeg Punta knjavaju D. i Ognjen.
Lako im je sad spavati, jer su drumski manijaci svedeni na statističku neizbežnost drakonskim kaznama i upotrebom helihoptera, proširivanjima puta i ograničavanjem kretanja kamiona. Doduše, pomaže i to što na more krećemo u petak u devet ujutru, gluvo doba sa tačke gledišta kamorsko-odmorskog saobraćaja, pa stoga ni patrola milicije nije bilo više od pola tuceta. Primećujem mesto na kome je rumunski vozač autobusa ispravio krivinu i aterirao u Moraču – nema sumnje da je vozio brže nego što se sme, jer mesto nije opasno ni po kom osnovu. Podgorica je odradila tranzit pa smo izbegli nekadašnje lutanje po centru grada, a gusto zasejani kružni tokovi koji prividno vode nikuda odaju utisak nekog dubokog plana razvoja grada – ali to može da zavara, što zna svako ko se šetao beskrajnim bulevarima grada Bara.
Već na izlasku iz Podgorice, tokom reli uspona na Cetinje, počinju da se pojavljuju ćirlični bilbordi koji najavljuju crnogorski projekat rusifikacione elitizacije morske obale, ili drugačije rečeno, elitizacione rusifikacije. Šta to zapravo znači, saznajemo po sletanju u Budvu i vožnjom uz obalu: na delu je građevinski aos, demonstracija sile ničim obuzdanog novca. Na sve strane se gradi svim mogućim stilovima, tako da kompletna crnogorska obala najviše liči na eksploziju supernove. Državi pristojno kaplje, a građevinare i ahitekte i bole ruke od višegodišnjeg trljanja, baš kao što i mene boli glava od pukog prolaženja pored tog prenatrpanog vizuelnog užasa.
Konačno, stižemo do Herceg Novog, gde nas iGo Milica uspešno vodi kroz jednosmerni saobraćajni pakao. U hotelu Plaža, jednom od onih šašavih objekata lavirintskog tipa (recepcija na osmom spratu, plaža u prizemlju) nas čeka soba sa sjajnim pogledom na Boku i skoro zaboravljenom antenom na televizoru. Kao i svi ljudi vođeni dečjom srećom, istrčavamo na plažu koju predstavlja veliki betonski kej, mali i uskišljunkoviti kamenjar, i dva metra peska i počinjemo izležavanje.
Baš kao Berane, Herceg Novi je tvrdo uporište srbijanske struje u crnogorskom društvu, koje (pre)lako zapada u mamumujebemkojeprvipočeo stanja. Nekadašnji problemi sa vodosnabdevanjem su sada (valjda) gotovi, čemu je nesumnjivo pomoglo sleganje odnosa sa obližnjom Hrvatskom, a što bi moglo da bude poučno, kada bi imalo poučno kome da bude.
Grad je, uprkos narastajućoj ispoliranosti reklama i novogradnje, ipak zadržao patinu mirnoće, čemu nesumnjivo ima da zahvali beskonačnim stepenicama: pre ili kasnije čak i deca postaju mirna i skromna kada se suoče sa glatkim kamenim blokovima koji se pojavljuju jedan iznad drugog. Na vrhu stepenica je još uvek glavni trg, okovan kafićima, uz koje još uvek postoji mala, tiha knjižara. Izmoreni turista ulazi unutra, magija knjige ga obuzima, a prodavac sedi iza računara, i laserskim pokazivačem nudi knjige. Da, lenjost je crnogorska osobenost iz SFRJ viceva, ali i više od toga: podozrevam da je narod u Crnoj Gori konačno prihvatio dovoljno puta izgovorenu laž za istinu. Demonstracije lenjosti ima baš svuda: oni koji ne rade baš ne rade, a oni koji rade zaista čine sve da se vidi koliko im se ne radi. Nezavisnog posmatrača fascinira i činjenica da grad Herceg Novi više od trideset godina nije zainteresovan da iz vode ukloni kulu koja se, sa stare tvrđave, u vodu sručila kada je (ne)srećni zemljotres istresao Bar iz gaća.
Praktično u svakom suočavanju sa (ne baš svakodnevnim, ali ne i neočekivanim) turističkim potrebama Herceg Novi pokazuje nezainteresovanost. Meni su trebala kontakna sočiva, i dvosatna istraga optičara je pokazala da u Herceg Novom postoje dve firme koje se optičarskim poslom bave. Jedna pod istim krovom prodaje naočare, kontaktna sočiva i časovnike (?!)… i ne radi subotom, na šta su mi, u potrazi, svi (a poneki i sa naročitim prezirom) skretali pažnju. Bilo mi je čudno sve dok nisam došao u ponedeljak: u radnji su na pultu nehajno razbacani Novi Zavet i prospekti nasmejanih četvoročlanih porodica na zelenoj travi ispod plavetnog neba. Odatle sam, dakako, pobegao glavom bez obzira. Druga firma je prava lepo nameštena optičarska radnja (da ne davim sada ćoravo o tome kako optičarske radnje imaju svoju magiju, baš kao i knjižare), u kojoj je sve bilo u redu dok prodavačica nije otvorila usta: Ruskinja. Sa njom sam se nekako dogovorio, služeći se rukama i nogama. No, mala avantura je ostavila ogroman znak pitanja iznad glave: u Herceg Novom ne bi čovek mogao da kupi naočare da nema Jehovinih svedoka i Rusa.
Kad smo kod Rusa, samo kratko. Ukoliko se iko pita kako Ruskinje uspevaju da žive sa stokom koja počinje da pije pivo u osam ujutru, odgovor je onoliko jednostavan koliko je bio očigledan (svakome sem meni): i one piju.
Crnogorsko primorje je na zlom glasu zbog prljave morske vode. Ni nas nije izneverilo: duž plaže je tokom sedam dana plivalo manjeviše svako moguće i nemoguće smeće, koje dolazi i odlazi sa plimom i lokalnim morskim strujama. Indikativna je činjenica da se smeće u moru pojavilo baš onog dana kada su sezonski radnici našeg hotela otišli kući. To ne mora da znači ništa, ali sam spreman da mislim da to upravo znači sve. No ove godine, za razliku od pre dve u Petrovcu, prošli smo bez stomačnih nevolja.
U praktičnom smislu, naše bivstvovanje na moru je bilo puni pogodak. Na prijatnom septembarskom suncu bez dana kiše dobili smo lepu boju; Ognjen je odličnim ponašanjem u vodenim disciplinama zaslužio ronilačku masku koju se nije ustručavao da upotrebi; nagledao sam se moje omiljene košarke zahvaljujući nečijoj sumanutoj ideji da je košarka isto što i fudbal.
U povratku smo videli kamione sa drvima. Ne znam koja je ovo godina kako Indijanci skupljaju drva, ali živ nisam hoćemo se otkopati iz snega do proleća.
Sve u svemu, pozdravljam turističku Crnu Goru, sa jakim osećajem da joj se, nažalost, naša mala družina skorije neće vraćati.