Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂
I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:
– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂
Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…
Nastavim da pišem, a jedno uvo mi se zalepilo za TV. Ne znam koji mu je, mislim uvu, ne odustaje, samo prepozaje nešto što se vrti u virtuelnom svetu TV prijemnika malih ekrana. Jednim okom merkam “fabulu radnje“, sve mi je, nešto, poznato… mora da je neki remake i… Stade mi mozak!
Baš kao da je znao, sin me upita:
– Jel’, bre, Ćale, ko svira ovo? Mora da znaš…
Znam ja i da odzviždim celu pesmu, tu je, evo sa’će, na vr’ mi jezika… al’ ne mogu da se setim… 🙁
Ćutim k’o p**** , Šef je zabranio bezobrazne reči na svim blogu, i mislim se…
…Ode mi sav roditeljski autoritet!!! 🙁
No, Bog sve vidi i sve čuje, pa i ono što smo hteli da sakrijemo od Njega… 🙂
Jutros, uz Nesicu, nastavi se dijalog…
– ‘Si se setio?
– Naravno! – uzvraćam, kao ponosni otac.
– I?
– Jesam li te vodio na koncert, da vidiš Boga?
– Jesi!
– E, ovo je bilo nešto pre no što je Jeff Beck postao muzički Bog. 🙂
Sredinom šezdesetih, The Yardbirds su pravili džumbus gde god da su se pojavili. O njihovim svirkama po klubovima tadašnjeg Swinging Londona ispredaju se legende, a deo tadašnje atmosfere , pa i grupu, ovekovečio je Michelangelo Antonioni u svom kultnom filmu Blow Up (1966). No, za nas je važnije da su kroz ovu grupu, za vrlo kratko vreme, protutnjala čak trojica muzičkih bogova koji stvaraju i danas: Eric Clapton, Jimmy Page i Jeff Beck. Ko je od njih najbolji, stvar je ličnih afiniteta.
“Heart Full of Soul” je pesma koja otvara drugi po redu album The Yardbirdsa, Having a Rave Up (1965) i nije njihov autorski rad. Pisac pesme je Graham Gouldman, kasnije poznat kao član važne grupe 10cc. Nije previše tipična za ono što je njihov repertoar. Pre bi se moglo reći da sadrži naznake onoga što će Beck raditi tokom svoje buduće karijere. Distorzični solo je jedna od ranih demonstracija mogućnosti, u to vreme nove, Beckove igračke zvane fuzz box.
Kao kuriozitet, sva trojica gitarista su, na neki način povezana sa ovom pesmom: Beck svira solo deonicu, Page nastupa u klipu a Clapton se, zajedno sa ostalim članovima grupe, nalazi uslikan na omotu američkog izdanja singla.
A ako vas ne mrzi, prošetajte Swinging Londonom tog vremena, naići ćete na puno dobre i zanimljive muzike.
Komentari su onemogućeni.