Tamo gde je trebalo da se dese, revolucije su se odigrale odavno. I danas, bili mi toga svesni ili ne, trpimo njihove posledice. Srbi, po svom starom, dobrom običaju, kasne i sve im je neko drugi kriv, ne shvatajući da (h)istorija neće da čeka da se smislimo i da će je pobednici nanovo napisati, hteli mi to ili ne.
A dok se smislimo, prođe voz! 
Vala, dokle ćemo tako? Kao da smo večiti ponavljači, koji nikada ništa ne nauče iz svojih iskustava.
Istorijske teme kod muzičara su česte, a jedan muzički ogranak ih veoma rado koristi. Naročito ako su pomešane sa mitovima i fantazijama, pa to može da se spakuje u termin konceptualnog albuma. Ishod je poprilično neizvestan, teško je zamišljene slike pretočiti u smislene reči i muziku koje uspešno funkcionišu međusobno pa se, obično, dobiju papazjanije koje se, kao celina, teško vare.
Al Stewart je muzičar koji je na svojim albumima često tražio inspiraciju u istorijskim temama. Na vešt način je uspevao da nam približi ljude i događaje iz nekih drugih vremena, kao i u današnjoj pesmi. “The Palace of Versailles“, zabeležena na fenomenalnom albumu Time Passages (1978), pesma je o Francuskoj revoluciji, ispričana na veoma rafiniran način i spakovana u prefinjeno muzičko ruho. Versaj, tradicionalna rezidencija francuskih kraljeva, samo je kontekst u koji se, na veoma lucidan način, smeštaju događaji koji su je obeležili, kao i protagonisti. Pratite tekst koji Al Stewart peva i sve će vam biti jasno: tu su Pariz, Bastilja, Robespjer, Marija Antoaneta, Napoleon… i još koješta.
Čas je završen. 
Još samo da se Srbi opamete! 
Komentari su onemogućeni.