Izlazim, jutros, iz obližnjeg supermarketa. U rukama kese sa bakalukom. A u njima nešto što moja ćerka zove “luksuzni doručak”. Ne znam baš šta njoj taj izraz znači, meni je bitno da sve to u slast pojede, ali mi se sviđa kako zvuči. Bolje nego Otac – kolac! 
Ispred marketa sretnem Komšinicu, na kraju tridesetih ili početku četrdesetih, koja izgleda baš poput žena kakve je Kundera opisivao u svojim romanima. Iskusno muško oko ju je momentalno procenilo na oko 180 centimetara bez štikli… znači taman. 
U prolazu, dobaci mi:
– Zdravo, Srce!
Moje srce u grudima zadrhta, u trenutku se preslišah da li sam jutros popio lekove za pritisak, razređivanje krvi, holesterol… i za sve ostalo što mi fali. Sve vreme su mi u glavi njene noge koje kreću, negde, iz ramena… Jebeš to što nije stavila “vrele usne”. Jes’ i da je pomalo zgužvana od (ne)prospavane noći, ne smeta, ionako ide da baci kesu sa đubretom u obližnji kontejner. Al’ njene noge – idu same! 
Padoše mi na um Paulina Porižkova, njen muž i ova pesma:
Da se razumemo, sa komšilukom gajim samo dobrosusedske odnose… I ništa više.
Sa grupom The Cars sam odavno u bližim odnosima – njihov album prvenac (1978) se, s godinama, izlizao od slušanja. I to ceo, iz jednostavnog razloga što ne mogu da izdvojim ni jednu pesmu sa njega – sve su dobre. Kao da je neko izdao album najvećih hitova, a ne prvenac. Ista stvar se ponovila i na sledećih nekoliko albuma. Odlične pesme, uvrnuti stihovi, zvuk koji stalno balansira između tradicionalnog i eksperimenta, zanimljivi spotovi – to je ono što volim.
Na albumu Heartbeat City (1984), sa koga potiče današnja pesma, stalno imate utisak da će prevladati ona eksperimentalna strana grupe. Ali to se, ipak, ne desi. Onaj fini balans, koji čini velike pesme slušanim mnogo godina kasnije, na kraju pobedi.
Kurioziteta radi, ovaj klip je režirao Andy Warhol!
A šta je Komšinica htela? Saznaću, valjda… Kada mi bude rekla: Hello, again. 