Zvonim. Žikica otvara vrata. Smeje se i namešta cvikere. Podseća me na Randyja Newmana, onako ležeran, na svoj način. Malo mi je neprijatno, ta njegova matorija ekipa tek me je primila za svoj sto u kafani. A od tog trenutka moj život se naglo promenio, a uši su mi porasle. Želeo sam da upijem svaku reč koju su izgovorili, imalo se šta čuti.
– Reče mi Vule da si dobio neke nove ploče…
– Ajd’, uđi…
Seo sam na krevet zevajući u kamaru ploča, a Žilijen se motao oko svoje Toske 5. Koju je zamenio Toskom 10. Tek mnogo godina kasnije pohvalio se da je kupio dobar gramofon. Legenda!
Mislio sam kako je moja kolekcija ploča baš bedna u odnosu na njegovu. Imao ih je barem deset puta više nego ja. Ali nije bila poenta u količini, sve što mi je pokazao ili pustio valjalo je. Tada sam naučio za sva vremena: kupovao sam samo one ploče koje su mi se dopadale i nikada ih nisam brojao. Tako da i danas ne znam koliko ih imam.
– Ovo je nešto potpuno novo, grupa koja obećava, iskusni muzičari i dobra svirka…
Na potpuno crnom omotu pisalo je velikim crvenim slovima SNAFU. Ispod je bila narandžasta slika Sunca koje zalazi, a u prvom planu par upregnutih volova, plug i čovek. Sudeći po njegovom šeširu, očigledno sa Dalekog Istoka. Nisam imao predstavu kako bi ovo moglo da zvuči…
Početak je krenuo kao rani Santana koji nije otišao put Kariba, već se vratilo u Englesku. Zvučalo je moćno! Sjajan pevač, prefinjeni gitarista i precizan, filigranski rad svih ostalih članova…
Ispratite linkove: to je zanimljivo i opširno štivo, ne vredi da se prepričava.
Mene je, kao i obično, mučilo to šta znači naziv benda. Nekoliko godina kasnije, dobio sam na poklon odličan rečnik slenga. U njemu je pisalo da se ova skraćenica koristi u američkoj vojsci kada se raportira:
SNAFU: Situation normal – All fucked up!
Komentari su onemogućeni.