Month: December 2013

Zaljubljene budale

LJ. je, u onim trenucima, imala običaj da mi kaže da sam “bezosećajna životinja”! In love Ženska pamet svašta može da smisli! Ja sam se samo čudio odakle joj to? Ima oči da vidi & uši da čuje, valjda i srce, da oseća. Šta će joj taj eufemizam?

Neka mi Kjerkegor oprosti, mada poštujem njegov lik & delo, o ženama ne delimo isto mišljenje. Flirt male

Možda je Lj. potajno čitala njegove spise, pa nešto drugo zaključila svojom pametnom glavom? Ne znam, nikada je nisam pitao… Sick smile

Za nju, ostao sam, zauvek, “bezosećajna životinja”… Ma koliko to ne bilo tačno! Be right back

A ima i nastavak…

Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale”

Na devetom nebu

Svakome od nas naiđe loš dan: kada nam ništa ne ide od ruke, kolege na poslu nas nerviraju, deca nam se penju na glavu, žene neprestano zvocaju. Mene to brzo prođe jer, čim osetim da je tako, bataljujem sve, znajući da će svaki moj očajnički pokušaj da stvari dovedem u red proizvesti još gori efekat.

Danas nisam nadrndan, nadrndana je ova pesma. Čim počne stihovima…

Budi dobra prema meni
Zar ne razumeš
Kada sam došao kući
Moram da dišem

… odmah znam i kako će da se završi. I don't know smile

Nastavite sa čitanjem… “Na devetom nebu”

YU tourism

YU tourism

Ove nedelje predstavljamo radove Nenada Vilimanovića – Vilija. Sama retrospektiva ima i svojevrsnu simboliku za mene, koja mi je pala na pamet tek kada sam počeo da pišem ovaj prilog. Naime, prva novogodišnja fotografija mene napravljena je upravo s njim! Smile Nas dvojica prdavaca od nepune dve godine stojimo pored jelke u stanu mojih matorih i zbunjeno gledamo u objektiv držeći svako po jedan ukras u ruci. Vili je živeo u istoj ulici, par kuća dalje i družimo se otkako znam za sebe. Kad smo malo omatorili, svako u svoje vreme se našao s druge strane objektiva, a evo šta on kaže o svom bavljenju fotografijom:

Nastavite sa čitanjem… “YU tourism”

Magični klavir

Nešto kao flashmob, samo reverzno, interaktivno i štogod aftamacki: klavir se ponaša shodno svojoj okolini.

Magično.

Nikad bez nataknutog fesa

No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…

Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.

No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.

Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.

Nastavite sa čitanjem… “Nikad bez nataknutog fesa”

Utovar nedeljom, 29. decembar

Naše, pa makar usrano, ima da bude najbolje: hajde da glasamo za to.
Sve trčim.

Moram da se konsultujem sa vama, dragi moji: plašim se da ću ispasti nekakvo džangrizalo – ili još gore: hejter – ako postupim po svojoj savesti umesto po zahtevu… No, stvar je počela da se ponavlja i vreme je za neku akciju. Dakako, mogu i da prećutim, ali…

Evo o čemu je reč: na raznim mestima, prevashodno na fejZbuku, učestali su pozivi svima na glasanje za favorita onog ko poziva – pogodićete, najčešće je reč o fotografijama na kojekakvim konkursima – i to se obično intonira rečima koje kod svakog ko je iole sklon na razmišljanje svojom glavom zvuči kao “ako glasate za to i to, učinićete dobro delo; ako ne glasate, sram vas bilo; ajde bre, šta vas košta”.

Ima nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju pri takvom obraćanju.

Glasajte za moje dete! Moje dete najlepše! AAAA! Moje! Najlepše! Dete! Ajde, šta vas košta! Vi glasate, mi pobedimo! I nema veze što tamo ima lepše dece!...

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 29. decembar”