Ja ih inače volim, te cirkuse. Probudim se takve nedelje čio. Bolovima u ovom i onom delu kičme ne dozvoljavam da me podsete na frapantno nestvarne cifre u krštenici. U trpezariju odlazim ne pokušavajući da se setim na koji mi je način jutarnja kafa postala važnija od jutarnjeg seksa. Koncentracija mora biti maksimalna, treptanje svodim na minimum. Danas sam, konačno, deo predstave. Počinje cirkuski dan.
Ulaznica za cirkus je i bukvalno krvavo plaćena, a pravo da u predstavi učestvujem samo je naličje tereta koji moja uloga nosi. Svi ti slonovi koji stoje na jednoj nozi, psi koji voze bicikle, akrobate na liniji smrti, gutači plamena, žongleri – danas su tu samo da bi meni, glavnom glumcu, pripremili atmosferu. Podgrejali reflektore.
Ili već skuvali kafu, kako i priliči. Jer, baba i deda su poranili. Iz naše kulture lapot jeste uklonjen, ali tek fizički. Odlazak u penziju kod nas predstavlja suštinski kraj svrhe čoveka, koji sa prestankom radnog doprinosa društvu samog sebe počinje da shvata kao teret, i izvršava virtuelno samoubistvo ubijanjem ideje o ličnim mogućnostima, željama i potrebama. Penzioneri su akteri prvih tačaka cirkusa, onih koje se završe rano ujutru, dok radni narod još spava. Da nikoga ne uvrede, da nkome ne smetaju. Da učine jedino što im je preostalo: ono što misle da se mora.
