Čitam danas novi Uncut magazin i skoro sve mi je potaman. Puno “mojih” muzičara u njemu, zanimljivih tema i intervjua – odavno nije bio tako dobar broj. Nevolja je što ga čitam sa ekrana. Zašto mi je tehnologija uskratila uskratila opojni miris štamparske boje i prljave prste posle prvog listanja?
Na ovo se nikada neću navići. Jeste zgodno da im platiš pretplatu iz fotelje, da očas svučeš sa neta novi broj, da se ne mlatiš sa nepouzdanim poštarima koji znaju da ti novine pocepaju pri guranju u sanduče iako je očigledno da su barem tri puta većeg formata od njega ili da strepiš da ga neki od komšija ne pokupi pre tebe. Ali nije zgodno da ih zavrljače u kontejner jer, ko bi se od njih baktao sa time šta ja slušam i čitam. I to na engleskom.
E, zato više neće moja krava da crkava! 
Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.