Da li je teško najpre odbrojati do deset? Proveriti informaciju? Priznajem, meni ponekad jeste.
Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.
Primera ima mnogo. Protekle nedelje se baš desio onaj slučaj o “registru abortusa”. Vest je glasila da se pravi nacionalni registar žena koje su bile podvrgnute abortusu, te da svaki abortus mora da se prijavi tom registru.
Auh brate, ala se podigla kuka i motika… A kako, a zašto, a šta oni misle…
Temperatura se podigla kroz asocijacije na metode fašizma (Novica Milić baš noćas podseća na onaj esej Umberta Eka o fašizmu: pročitajte to, jer “zna narod!”), kroz ljutnju što nešto što je zakonom dozvoljeno sad postaje državnim aktom prokazano (sa ko zna kojim posledicama), kroz zgražavanje na mešanje klera u poslove građanskog društva (što se pokazalo kao preuveličano) i, najzad, kako da se ne pomene asocijacija na totalitarno društvo iz ugla Orvelove distopije (jer, znate, mi smo načitani, ovo, ono, red je da pominjemo knjige u raspravama). Ko sve nije javno iskazao mišljenje! I kurta i murta!
Naelektrisana atmosfera je kulminirala pozivima na sveobuhvatnu akciju; doduše, niko nije našao za shodno da saopšti koje bi to radnje ta akcija trebalo da sadrži… Dakle, akcija kao takva, možda uz poneki grafit tipa “pravda za abortuse” ili, eventualno, poneku proklamaciju onih koji su se već dokazali kao fašisti (ako ih li se uporedi sa petnaest teza koje Eko artikuliše). Dakle, galama kao akcija. Akcija kao takva. Ergo, takva kao galama.
I najzad se javio i republički poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji je izduvao stvar dok si rekao ‘piksla’ (otkrivajući usput neke druge propuste, ali ko će sad da ide u digresije). Šta ćeš: u ovoj zemlji kompletne informacije ume da proveri samo surovi profesionalac, po službenoj dužnosti…
Elem, ispostavilo se da nije onako kako je preneo prvi nevešti novinar, prepisalo deset onih koji ne proveravaju tuđe navode, a onda od tih deset još stotinu njih iskoristilo je metod gluvih telefona da saopšti vest na pogrešan način, u pogrešnom kontekstu i sa potpuno promašenom idejom o čemu je tu reč. A mi nestrpljivi, kakvi smo inače, padosmo na ispitu iz preispitivanja verodostojnosti javno objavljenih informacija. Komentatori se brže-bolje razbežaše kao bubašvabe sa iznenada uključenog svetla.
Posledice?
Medijima ni dlaka neće s glave faliti. Sve će se zaboraviti, biće kao da ničeg nije ni bilo. Jer tako je privlačno imati kratko sećanje…
Za nestrpljenje ne mogu drugi da vam budu krivi. Razmislite pre nego što nasednete na neku vest. A budete li naseli, priznajte to, olakšajte sebi dušu. Još bolje: nemojte ništa da priznate, ali razmislite kad god vam se ukaže prilika. Jer bez obzira na to šta vam kaže televizija, Suština pasijansa vam kaže da je bolje da imate svoje mišljenje, ma bilo i pogrešno, nego da vam instant-mišljenje usađuju mediji.
Kad smo već na temu razmišljanja…
Jeste li ikad bili svedok one mentalne tirade koju dežurni Branioci Svetle Srpske Tradicije (u daljem tekstu BSST) vole da razvijaju kao dokaz o nadmoći srpskog naroda, oličene u primeru kako je cela Evropa jela prstima dok se na srpskom dvoru jelo viljuškom?
Isprobajte metod koji sam ja već nekoliko puta izveo – uvek uspešno:
– …i dok je cela Evropa jela prstima, na srpskom dvoru se jelo nožem i viljuškom!
Onda navalite na BSST ovako:
– Prstima? Jeli su prstima?
– Da!
– Po Evropi?
– Da, dok se na srpskom dv…
– I na univerzitetima?
– A?
– Pitam: da li su i na univerzitetima jeli prstima?
– Kak…vim univerzitetima?
– Pa onim univerzitetima koji su postojali širom Evrope dok se na srpskom dvoru jelo nožem i viljuškom.
Na ovom mestu, veoma često, BSST počinje da muca. Veštiji primerci krenu u manevar izbegavanja, najčešće tražeći pomoć prisutnih (kad pogledom, kad šamaranjem nadlaktice najbliže žrtve). Ako budete imali sreće, bićete u stanju da primetite trag iznenadnog udara razumevanja na licu BSST. Vodite računa: taj gest ne traje dugo, svega dve ili tri sekunde, pa se može desiti da ga ne primetite ako BSST ima istomišljenika za stolom.
Međutim, u velikom broju slučajeva, skoro uvek, postići ćete dve stvari: 1. aftamacki ćete prekinuti raspravu na temu raznih vidova prirodnog prvenstva srBskog naroda nad drugim narodima; 2. usadićete refleks kod BSST da se svaki sledeći put zamisli pre nego što počne da saopštava taj primer. A to je već hvale vredno dostignuće.
Meni je drago kada se ljudi raduju malim stvarima. Male stvari i čine život i vredno je dati malo od sebe da bi one mogle da postoje. Problem se javlja u susretu sa onima koji žele da se raduju spektaklima, i to po svaku cenu, onima čiji optimizam se graniči sa ludilom, a ishod uobičajeno bude posledica nepažnje i nehata. Problem je u tome što ćeš biti kamenovan, prokazan, proteran, omrznut i ispljuvan budeš li pokušao da ih upozoriš na strahotu svetla na kraju tunela.
Jer to svetlo je, najčešće, voz.
Šta ćeš učiniti? Hoćeš li dati konkretnog sebe da spaseš virtuelno nešto? Hoćeš li pustiti budalu da pogine kao budala? Hoćeš li njegove, a možda i svoje poslednje trenutke posvetiti pokušaju da mu objasniš gde je pogrešio? Hoće li taj pokušaj biti tvoja poslednja greška?
A možda bi bilo bolje da više ne ulaziš u tunele sa budalama.
Pazi sad: sve je stvar referentne tačke i ugla posmatranja.
(tnx Tibi; ovo je njegov unakrsni ulov na FB)
Tokom neke racije, priveli čopor prostitutki u policiju.
Pitaju prvu:
– Vi ste prostitutka?
– Nisam! Ja sam manekenka.
Pitaju drugu:
– Jeste li vi prostitutka?
– Nisam! Ja sam manekenka!
Pitaju treću:
– A šta ste vi, isto manekenka?
– Ne, ja sam prostitutka.
– I, kako je? Ima li posla?
– Ma bilo bi… Da nema ovih manekenki…
I kao što rekoh, lako je pogrešiti.
Tokom jedne interne rasprave na temu brendova koji su postali opšti pojmovi (kaladont, žilet, imalin, hanzaplast, jugopetrol, digitron, …), seti se neko kako je reč “radenska” bila (i ostala) sinonim za mineralnu vodu u nekim krajevima (nekad) naše zemlje ponosne, te se u prodavnicama ponekad povede i ovakav razgovor:
– Ima l’ radenske?
– Ima, bolan ne bio. Koje ćeš?
– Daj knjaza.
No, mene je to podsetilo na jedan prastari vic o mukama po marketingu.
– * –
Godina 2025. Predsednik borda direktora “Radenske” stoji ispred mape sveta. Sve države su obojene zeleno, logotip sa tri srca je različite veličine. Cela planeta je zelena… osim jedne bele tačke na sred Balkana. Čovek je zajapuren od besa. a glas mu je već pukao od dranja.
– …I kao što rekoh. Ne vole oni nas, ne volimo mi njih. To se zna. Ali ovo nije stvar ljubav, već princiupa! Gledajte: imamo 35% tržišta Severne Amerike. U Japanu se kunu u nas. U Indiji nam podigli hram zahvalnosti. U Sahari ništa drugo više i ne piju. Hit-piće na Kopakabani… Jedino Srbija… Jedina tačka na planeti u kojoj “Tri srca” nije najbolje prodavana mineralna voda. Ne zanima me ništa: otvorili smo neograničen budžet za TV promociju. Ne zanima me koga ćete da angažujete za kampanju! Ne znam ništa! Na posao! Imate tri meseca!
…Tri meseca kasnije, direktor marketinga na klecavim nogama pred bordom direktora i ekranom prekog celog zida. Glasom posranog goluba reče:
– Samo istraživanje tržišta nas je koštalo više od bilo koje druge kampanje u istoriji kompanije. Ako ovo ne uspe, neće uspeti ništa…
Pritiska dugme na daljinskom i kreće TV spot…
…Snimak iz vazduha: dokle pogled seže, talasasta brda i doline, tu i tamo pod šumom. Između brda nekakav potočić. Pored vode, na poljani, stado ovaca mirno pase. Na vrhu obližnjeg brda, bela tračica dima se diže u vazduh. Čuje se nekakva pastoralna muzika na fruli i sintisajzeru…
…Rez, još uvek iz vazduha, polutotal, sad se vidi da to nekoliko figura sedi oko neke vatre pored koje se nešto peče na ražnju. Opet rez, srednji plan, sada se kamera nalazi među protagonistima…
Trojica u nekim kožusima, bradati, čupavi, sa zakrvavljenim očima ispod šubara, sede na panjevima naspram vatre i puše krdžu. Četvrti na drugoj strani, još golobrad, lagano okreće ražanj na kome se peče jagnje. Pored njega sedi pas koji, očigledno, nadgleda ono stado koje pase pored potoka. Nema razgovora: svi ćute.
Jedan od one trojice vadi nekakvu neobeleženu flašu iz pletene torbe, u njoj do vrha neka žućkasto-zelenkasta tečnost. Zubima iščupa pampur iz flaše i pljune ga u vatru. Nagne i otpije nekoliko jakih gutljaja, štogod se prospe po bradi. Spušta flašu sa usta i dok dodaje flašu sledećem, podrigne tako da je pas odmah okrenuo glavu ka njemu. Drugi ponovi ritual: ovaj eksira barem dva decilitra rakije, pa takođe podrigne dok predaje flašu trećem. Treći ponovi isto; a dok je doturao flašu onom što okreće ražanj, vidi se da je ostalo još samo četiri prsta rakije u flaši.
Međutim, taj četvrti diže ruku u znak odbijanja ponude. Trojica drugara zapanjeno gledaju u njega. Ovaj podigne prst u znak skretanja pažnje, a onda se maši za svoju zobnicu, izvadi iz nje litarsku staklenku “Radenske”, odvali zubima krunski zatvarač sa flaše i pljune ga u vatru, te nagne flašu i eksira ceo njen sadržaj, prolivši usput po sebi barem četvrtinu sadržaja. Spusti flašu, isprsi se i podrigne tako da se gore zatresoše, ptice iz šumarka na drugom brdu prhnuše iz krošnji, ono stado ovaca pored potoka se razlete u svim pravcima, a pas kevćući pobeže na drugu stranu.
Tad podiže onu flašu k očima da bolje vidi etiketu, pročita, pa reče ovima:
– Radenska, dete mu ‘ebem!
Ne bih znao kako to funkcioniše, ali izgleda da je prilično isplativo biti Nečiji Sin ili Nečiji Rođak, pa napraviti JOŠ JEDNU firmu koja se, tobože, bavi realizacijom autorskih i srodnih prava. Posle lopuža iz KOSOJ-a i čovekolikih iz SPOF-a, sad se pojavila i neka koferaška firma O/2r (ergo ¶). Čujem da postoji i neka četvrta, ali nisam uspeo da lociram barabe. I šta se dešava? Sindrom “mala bara, mnogo krokodila” mora negde da se iskaže na koži populusa, pa će tako i biti.
Uglavnom, potpuno je očigledno da ta ugledna bratija ima prolaz negde na vrhu, te su izboksovali novi nacrt zakona o autorskim i srodnim pravima po kome te džukele mogu da nam, posredno, ulaze u kuće i mažnjavaju novac za tobožnju naplatu muzičkog dinara samo ako imamo uređaj koji može da emituje muziku.
Sledeći na redu za harač su kupci (zapravo, prodavci) računara i telefona. Da, dobro ste pročitali: ova država planira da aminuje ferman po kome svi mi kupovinom računara i telefona a priori postajemo konzument muzike, te ima da platimo harač.
Molim vas, ućutite. Ako budete galamili, biće uveden muzički dinar na dečije igračke koje emituju tonske fraze, zvučne telegrame i, da se nikako ne zaboravi, sitnotalasaste i ostale pećnice koje emituju zvučni signal u času prekida sitnih i ostalih talasa koje razne pećnice već emituju.
Dok nam ne počnu naplaćivati muzički dinar na ručak i, pogotovo, gibanicu, revolucija se neće desiti.
A vi, ako baš ne znate čime biste se bavili, osnujte agenciju za zaštitu autorskih i srodnih prava i zajebavajte naciju do mile volje.
Nemam običaj da prenosim ekonomsko-propagandne poruke u utovaru nedeljom, ali ovog puta ne mogu da odolim:
Fidelio! (A lozinka za ulazak u predsoblje nije potrebna.)
Preporuka za čitanje ovog popodneva je članak sa bloga “Znaš ti zašto!” pod naslovom Zapis iz pakla: Vučić te štiti, Fajgelj uzdiže. Da se ne zaboravi, kad već ignorisanje nije pomoglo.
Uzgred ne znam da li znate, ali rastumačeno je da je Fajgelj jednim činom prekršio tri ustavne odredbe, što ga čini najefikasnijim državnim službenikom u poslednje vreme. Nema linka. Nisam ga ni ja sačuvao.
Carska upotreba taksija:
Mnogo tekstova za brigu, mnogo poziva na uključivanje sadržaja između ušiju. Ne mogu vam pomoći ako ne želite sami sebi da pomognete: kritičko razmišljanje je veština koja se poboljšava celog života.
Rešavajte probleme jedan po jedan. Za početak, prepustite se ugodnosti nedeljnog ručka. Ako nešto, kao, postite, podsetiću vas da je post nad hranom samo metafora, a ne suvisla preporuka. Zato je u redu da jedete bilo šta, a svoj post iskažite u kategoriji umerenosti.
Prijatan ručak vam želim.