Nikad bez nataknutog fesa

No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…

Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.

No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.

Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.

(…)

Sada je definitivno jasno i poslednjem vrapcu: Steely Dan je duet. Posle mnogo krivina, konflikata i prepirki sa izdavačkom kućom, zna se čija je poslednja: kreativni par Becker-Fagen još uvek ima šta da pruži. Intenzitet stvaranja je zapanjujući, i trebaće da se pojavi album The Royal Scam u maju 1976. godine da bi ova dvojica konačno malo smirila loptu.

Po rečima ondašnjih kritičara, ovaj album je njihov “najbolji gitaristički zvuk”, što se ipak mora pripisati izvanrednom gitaristi po imenu Larry Carlton. Štaviše, uvođenjem standarda da angažuje vrhunske muzičare u studiju, Becker smanjuje doživljaj u sviranju i
dopušta ljudima da se iskažu. Nešto slično je radio i u ranoj fazi grupe, kada je puštao dvojicu dobrih, ali ne odveć pametnih svirača da se ističu, dok je sam svirao bas gitaru. Ali, zna se ko je još tada smišljao sve figure. Ovog puta, perspektiva je drugačija: Becker je aranžer velike slike, a detalje prepušta velemajstorima koji imaju sposobnost da sami smisle šta treba da urade.

Iako ima par izvanrednih pesama, ovde je reč o albumu bez prave, frontalne numere. Taj trend će se nastaviti i na sledeća dva albuma, do kraja prve inkarnacije grupe.

Karakteristični podatak o ovom albumu je da sadrži jedini autorski rad grupe koji ima potpisanog trećeg koautora: to je Paul Griffin na pesmi “The Fez“, koji je na njoj odsvirao i električne klavijature.

(…)

Što se tiče značenja teksta: ako do sada niste ukapirali o čemu je reč, pomoći će vam komentari na portalu Songfacts.

That’s what I am
Please understand
I wanna be your holy man