muči me gorušica.
pre neko veče sam gledao nekakvu kontakt-emisiju na televiziji, nekakvi kandidati nekakvih stranaka se utrkuju ko će bolje da ne kaže ništa. prekinuo bih posle minut-dva, ali sam ostao sve vreme na tom kanalu, jer sam pokušavao da utvrdim koliko dugo mogu da pričaju, a da ništa ne kažu. otkrio sam da su razvili neverovatnu sposobnost da to traje beskonačno. ništa-govor je postao glavni jezik politike.
znam da sva ta bagra ima iza sebe cele timove veštaka raznih naravi, vrsta i boja. da ih oni pripremaju za te nastupe, treniraju ih, možda i nekim besnim drogama kljukaju, ko će ga znati. agresivnost u ništa-govoru je najveća moguća. a ovce bleje li, bleje. niko da pita zašto su ovi tražili mandat da urade ono za šta su već imali mandat da urade. svi drugi igrači te prljave igre, umesto da ture ove prve na uvid svima, udružili su se u tom ništa-govoru, pa se tobože raspravljaju, a zapravo samo jedni drugima plasiraju šlagvort.
nije što imam viška vremena, nego ona gorušica: prepoznajem je. jedini način da je se otarasim jeste da se neko vreme bavim glupošću koja me opseda… kao ono kad te u glavi proganja neki apsolutno glup pesmičuljak, pa je jedini način da ga se otarasiš taj da čuješ to, zapravo, još jednom. i tako, doneo sam odluku da na svako pitanje odgovaram kao da sam mandatar za sastav vlade koji trenutno daje intervju za nacionalnu televiziju. pa ko duže izdrži.
