Gein san

Sa Nemcima odavno imam neraščišćenih računa. Starijeg dedu, onog blagog čoveka koji mi je pričao prelepe stvari, ganjali su preko Albanije dok nije završio na ostrvu Vidu. Samim čudom je preživeo, obreo se u Parizu gde su ga zakrpili i vratio se kući, u Šumadiju. Neke od njegovih priča o tom vremenu još uvek pamtim.

Mlađi deda nije bio te sreće, koknuli su ga ‘41, ni krivog ni dužnog, maltene na sopstvenom pragu. Tako da sam za njegove priče ostao uskraćen za ceo život.

Kada sam već nasledio gene svojih predaka, nasledio sam i njihov arhetip, pa mi je, odmalena, nemački jezik zvučao gadno i odbojno. Zato se nikada nisam ni potrudio da ga makar malo naučim.

A i zašto bih. Nemci koje sam slušao uglavnom su pisali instrumentalnu muziku (krautrock), pa mi tekst i nije bio potreban.

Verstehen? 🙂

Stvari su se malo popravile u tinejdžerskim godinama kada sam, na moru, upoznao neke “naivne švabice jedre”. Nisam uživao u njima, samo sam se svetio. Za svoje pretke. 🙂

Kasnije me život nanosio put Nemačke, ali već je bilo bolje. Skoro svi Nemci su govorili engleski, pa nije bilo problema. Tako smo, manje – više, izgladili stvari.

Mogao sam da slušam Deutsch Amerikanische Freundschaft (D.A.F.), X-Mal Deutschland, Einstürzende Neubauten, kasnije Rammstein … Ali sam slabo mogao da se udubim u ono što su radili.

Pre par godina dogodio se pravi blitzkrieg. Neko mi je utrapio album Traumtänzer (2011) grupe Schandmaul i ja sam ga, da ne uvredim čoveka, odslušao od početka do kraja. I pustio ponovo. Pa prebacio u kola. Zarazio i prijatelje moga sina.

Jes’ da pevaju na nemačkom, ali na ovom albumu mi to uopšte ne smeta. Možda zbog vrste muzike koju sviraju, a koja se modernim rečnikom naziva medieval folk rock i itekako ima veze sa onom sličnom muzikom koja se svira na Ostrvu. E, na to sam, već, odavno slab. Kao i na gudačice & duvačice! 🙂

Alles is gut!