Poslednjih nekoliko meseci kroz moje ruke je prošla gomila novih albuma. Bilo je tu i zanimljivih stvari, svega nekoliko odličnih, a ostalih se skoro i ne sećam. Jedva pesmu, dve. Pa hvatam sebe kako se sve češće hvatam za staritete iz arhive nego za nešto novo.
Celi život čitam intervjue u kojima se mladi muzičari zaklinju u svoja (ne)dela i tupe nešto o svojoj kreativnosti i javnom angažmanu, ali iz njihovih pesama slabo mogu to da osetim. Već mi je dosadilo da na ovom mestu po ko zna koji put pišem o promašenim ljubavima & sličnim temama. Da li je moguće da je korporativna muzička industrija toliko pacifikovala mlade autore da o svetu u kome živimo ne smeju da progovore ni reč?
Meni se čini da jeste. Političke, ekonomske & socijalne teme danas skoro da niko od muzičara i ne pominje, a imalo bi se štošta napisati o tome.
Ne osuđujem apriori klince, oni nisu preterano krivi jer su odrasli poslednjih par decenija u surovom okruženju u kome caruje sprega politike i kapitala, pa i ne poznaju ono što zovemo socijalnom državom i humanim društvom. Ne očekujem ni da nešto promene u svom stavu jer su svesni da ako zucnu, vrata ispred njih će se zalupiti i ispašće iz igre. Nadam se samo da će se ugledati na nekoga iz starije generacije, a ima ih još uvek živih & vitalnih, i pokušati da progovore o malim stvarima, ako već ne žele da menjaju svet.
Današnji klip je lep & slikovit primer kako dobra pesma može da promeni nečiji život.
Ovih dana sve žive novine, muzičke & nemuzičke, pisale su da je umro Ruben “Hurricane” Carter, nekada perspektivan bokser koji je nesrećno najebao. Njegova životna priča ne bi nikoga zanimala da nije dopao bajboka u montiranom procesu. Dovoljno je bilo to što je bio crnac i što se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, jedne čudne večeri 1966. godine. Optužnica je počivala na rasističkoj osnovi i sudilo mu se za trostruko ubistvo. Jedva je sačuvao živu glavu. Popio je, samo, doživotni zatvor.
Sredinom sedamdesetih dolazi do ponovnog suđenja, a bokserski šampion Muhammad Ali, poznat po svojim radikalnim političkim stavovima, kreće u žestoku javnu kampanju za Carterovo oslobađanje. Podstaknut ovim slučajem, Bob Dylan piše pesmu “Hurricane“, koja će otvoriti njegov album Desire (1976). Brzo postaje popularna, Dylan održava i par velikih humanitarnih koncerata , a prihod od njih uplaćuje kao pomoć za odbranu Cartera. Vremenom postaje neugodni podsetnik za sve brljotine establišmenta, a Carter uspeva da izađe iz zatvora posle devetnaest godina.
Tako je ova numera postala sinonim za angažovanu pesmu koja pokušava da ispravi greške sistema i spase barem jedan život. Sličan uticaj je postogao i Peter Gabriel sa pesmom “Biko“. Nažalost, povod za tu pesmu je bila smrt mladog čoveka čiji jedini zločin beše boja kože, ali ta pesma je postala nezvanična himna svetskog pokreta protiv aparthejda, pomogavši svetu da učini onaj konačni pritisak koji je na kraju doveo do rušenja tog sistema.
Verujem da će se, jednoga dana, i ovi novi klinci probuditi, izvući glave iz peska i početi da pevaju o nenašminkanom svetu koji vide oko sebe. Samo da ne bude prekasno.