Jedna od luđih stvari koje sam učinio u životu je odlazak u Wales. Znam koji me je đavo terao da odem tamo, a frka me je uhvatila tek kada sam stigao. Velšani govore jezikom koji je potpuno nerazumljiv i nema nikakve veze sa engleskim, pa sam se osećao poprilično izgubljeno. Od Londona me je delilo nekoliko stotina kilometara, a od doma nekoliko hiljada. Tada sam se prvi put zapitao gde sam to zaista došao. 
Nije uopšte bilo opasno, a ljubazni domaćini su mi objašnjavali kako veoma drže do svog identiteta, jezika & tradicije, jer su oni starosedeoci na Ostrvu. I kako Ujedinjeno Kraljevstvo i nije tako ujedinjeno kako sam ja do tada mislio. 
Uz mnogo piva & lokalne pesme sve se dobro završilo. I kada god se prisetim tog putovanja, poželim ponovo da odem.
