Pratiti akademski život zemlje Srbije mučan je i tegoban posao kojim se zapravo retko ko ozbiljno i bavi.
Većina se ljudi o događajima od javnog značaja obaveštava iz nekog od medija: dnevnih listova Politika (državnog po definiciji), Danas (pseudo-nezavisnih novina), Večernje Novosti (nacionalističkog glasila), Blic (novinarstvo iz nehata) ili ostalog dnevnog smeća; nedeljnika Vreme (izgubljenog u vremenu i prostoru) i njemusličnih; televizija nacionalnih frekvencija RTS (državnog po definiciji), Pink (degutantnog po sadržaju), Prva (udavljene u reklamama), B92 (karikaturalni brak senzacionalizma i istraživačkog novinarstva). U poslednje vreme na scenu su stupili i internet portali: Peščanik (zatvorena grupa ophrvana sujetama), Istinomer (bezlični skup usmeren ka nezaboravu), forumi na svakakve teme i sve tako redom, kojima Facebook i Twitter služe kao besplatna reklama, a broj sviđanja kao mera uspeha. Svaki od nabrojanih medija ima svoje čitaoce koji se uglavnom drže svojih mesta obaveštavanja, pa iako je moguće praviti i grupe medija (recimo Novosti, Pink i verujem.org), to je posao koji valja prepustiti nekim novim, nadam se korektnim, doktoratima psihologije. Zajedničko svim pobrojanim (i velike većine u itakodalje ostavljenim) medijima je posrnulost u sebičnost, nezainteresovanost za profesionalizam, za opšti boljitak, za istinu, za pravdu. Moje je da ovde i na svom primeru ispričam sic transit gloria e-novinae, to jest kako mi se čini da se to desilo Peri Lukoviću.
Nastavite sa čitanjem… “Petar Luković pod plaštom Superhika”
